Анали Правног факултета у Београду

592

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ЖИО je резултате анкете и разно j овог проблема у савременом друштву. Може се заклучити да се он све више Kpeiie од чисто цивилистичког схватања ка социјалном схватању. Јасно се истине напредак у правду све већег осигурања независности жене, равноправности супруга у браку и учешћу жене у управлању имовином стеченом током брака. Наравно ова еволуција није иста у свим землама, али je ова тежња све израженија у савременим законодавствима. На крају треба рећи да ова књига представља драгоцени приручник сваком правнику који жели да се сигурно и потпуно обавести о станл/ проблема брачног имовинског режима у савременом свету.

òp

Војислав Бакић

Jerzy Sztucki: lUS COGENS AND THE VIENNA CONVENTION ON THE LAW OF TREATIES, A CRITICAL APPRAISAL, Springer-Verlag, Wien, New York, 1974; p. XI + 194. Увођење концепта jus cogens-a у Бечку конвецију о уговорном праву од 1969. поздравлено je као одлучујући корак на путу успоставл>ења једног истинског и хармоничног међународноправног поретка. Истакнуто je да само постојање међународне заједнице мада недоволно чврсте као правке заједнице није спојиво са идејама апсолутне суверености или потпуне слободе деловања њених субјеката. Y том смислу норме juris cogentis појавлују ce, дакле, као ошпти облик ограничена те слободе одн. као правки вид установлегьа минималног и нужног стандарда понашања у међународној заједници. Нису изостала ни супротна мишлења. Приговори концепту jus cogens-a се, грубо узевши, могу поделити у две трупе. По једннма, међународно право није достигло степей развоја који би оправдавао увобење норми неподложних дерогацији од стране појединих држава у њиховим међусобним односима. По другими, правилу jus cogens-a у Бечкој конвенцији недостаје прецизност или дефиниција нужна за иегов универзални прихват. Студија Ј. Штуцког (Ј. Sztuckog), једно од првих и ретких систематских радова у тој области, која методом критичке анализе покушава да осветли недоследности я тамне стране уговорног концепта jus cogens-a, спада у другу трупу. Y првом делу студије разматра се питагье да ли концепт перемпторних норми општег међународног права представла коднфикацију или прогресившг развој постојећег међународног права. Анализирајући праксу држава и јуриспруденцију међународних судова аутор долази до заклучка да не постоји очигледан доказ примене псремпторних норми у пракси међртародних односа. Наиме, „не постоји јасна пресуда међународног суда која би квалификовала уговор ништавим са разлога недозволен ости његовог објекта”. »Obiter dicta« садржана у пресудама и издвојеним мишљељима имају опште значење и усредсређена су на специфична случајеве. Ни у једном од десетак познатнх примера није директно расправлано пптање сагласностн уговора са когентном нормом одн. пнтање перемпторног характера норме. Тако, на пример, у спору између Ел Салвадора и Никарагве (Brj-an-Chaniorro Treaty), затим у Austro-German Customs Regime и у случају Oscar-СЫпп расправлано je питање сагласности уговора са раније преузетим обавезама. Y случају Wimbledon расправлано je питање права трећих држава, „које je различито од пнтања перемпторних норми”. Стога je, по мишлењу аутора, нужно избегавати екстензивну и далекосежно тумачење тих obiter dicta.