Анали Правног факултета у Београду

600

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Мислим да проф. Meichsner греши када сматра да новда, у правном смыслу може бити и онда када нека ствар, која v промету служи као средство размене „не врши функдију законског средства плаћања” тј. не може бити наметнута у испуњењу (плаћању) сваке новчане обавезе (дуга), без обзира на основ вьеыог настанка (куповина, зајам итд.). Многи аутори истину управо овај елеменат као једну од битних карактеристика правних функција новца, сматрајући правну обавезу повериоца да прими на име плаћања суму (збир) одређених новчаних инструмената битним састојком новца „у правном смислу" (нпр. Р. Саватије (R. Savatier, (■!) J. Карбоније (Carbonnier), ( 5 ) E. Жам (E. James). Тако овај последки аутор, проф. Е. Жам ( 8 ) дефинише новац као „сваки ликвидьш авоар (avoir liquide) који je законом њш само обичајем добно привилегнју да може бити наметнут (imposé) (подвукао В. К.) у плађању сваке куповине или сваког дуга”. ( 7 ) Каква je, у ствари, правна природа фидуциарног новца о којем говори проф. Meichsner y доказ свог схватања? Шта тај „новац” правно цредставља? Првобитно, то су биле признанице или потврде о депонованом злату у банци (certificcäs de dépôt). Банка je њима потврЬивала да je примила у депозит извесан износ металног новца. Те признанице су циркулисале у промету, jep je прималац знао да може у сваком тренутку презентирати банци ту потврду и за гьу добита метални еквивалент исписан на признаници. Сасвим je јасно да су овде само златнхщи новац и у економском и у правном погледу, а не и признанице потврде о депонованом новцу. Касније (у 18, а нарочито у 19. веку) банке су почеле да издају новчанице без примања у депозит металног новца. Ове банкноте су биле пуштене у оптицај и пролазиле су у промету jep су њихови имаовдг могли у сваком моменту да их замене за злато. ЕЬихов оптицај ннје почнвао на правној дужности да буду примљене на име плаћања, него на поверењу публике. Отуда нм и назив „фидуцнјарни новац” (Fiducia = поверење). Правно оне су представљале само тражбину према банци која их je издала на одређену количину металног новца и ништа више. То je била тражбина по виђењу и на доносиоца. Оне су, такоВе, могле бити, и примане су у промету, ако je са тиме био сагласан поверилац, на место стварног новца и, ако je то бйо случај,плаћање се врпшло преносом све тражбине од дужника на повериоца. Алтт поверилац није био у цравној обавези да уместо правог (металног) новца прими на име плаћања башетоте. Он je могао то да одбије без икаквих штетних последица по себе. Новац и у економском и у правном смислу je остао метални (златни) новац. Тек када je новчаншщ банкнота признато својство законског средства плаћања, када je она добила „законски течај” мења се квалитативно њен цравни статуте: од потраживања према банци она постаје новац у правном смислу који може бити, као такав, наметнут у плаћању; поверилац je дужан да га прими, а ако би одбио трпеће штетне правне последице које из тога произлазе (доцња итд.). Сам дужник ће, пак, моћи да се ослободи обавезе полагањем дугованог износа код суда. Оваква je правна ситуација повериоца и дужника независно да ли je новчаннца банкнота конвертибилна у злато или није; у оба случаја je она, са гледишта права, новац. Како то да проф. Meichsneru нису јасне ове просте и једноставне ствари?!

(4) La théorie der obligations, (1974) стр. 106. и сл. (5) Цит. дело стр. 22 и сл. (с) В. Encyclopedia universalis, вол. XI под »Monnaie* стр. 268. Dr Eisner, В. такође сматра да се „новчанице и банкноте” могу сматрати „правил! новцем, ако за њих вриједи ирисилна дужност примања по номиналној зриједности (тзв. прнсилнн течај)”, Међународно приватно право, I, (1953), стр. 242. (?) Encyclopedia universalis, вол. XI, стр. 268.