Анали Правног факултета у Београду

603

ПРИКАЗИ

С. Када je већ реч о правној термннологи ј и, осврнимо се и на при.медбе проф. Meichsnera о употреби термина „валуха вредновања” умеете, како он каже „усталеног појма обрачунске валуте” (стр. 232 приказа). И овде проф. Meichsner показује да му правка терминологија ннје јака страна! Проф. Meichsner не би учинио горњу примедбу да je прочитао шта сам ja рекао о овоме питању на странн 136. и сл. и на страни 234. и 236. моје књиге. И не само ja, него и друга аутори који су се бавнли шгтањем новчаних обавеза изражених у страној валухи (клаузулама стране валуте). Тада би проф. Meichsner могао утврдитн да у овим случајевнма валута у којој je кзражена обавеза често није идентична са валутом у којој се врши плаћање. Валута у којој je изражена обавеза меродавна je за одређивање вредности (обима) новчане обавезе (дуга) и назива се црема терминологаји усвојеној у међународном приватном нраву „валутом уговора” или „валутом дуга” (или валутом цене ако je у питању купопродајни уговор). За ову се валуху каже да je in obligatione. Валута у којој се врши плаћање се назива „валутом плаћања”, та валута je in solutione и односи се на начин, модалитете, инструменте којим се дуг измирује. Ja сам ову традиционалну терминологију изменио уголико што сам валуту у којој je изражена обавеза назвао „валутом вредновања” јер овај апстрактни назив обухвата све случајеве када се у новцу изражава вредност обавезе без обзира на специфичное! конкретног односа у којем новац треба да изврши ову своју функцију. А када узимамо у обзир специфичност конкретног односа, онда валуту вредновања можемо назвати устаљеним терминима: валутом уговора, валутом дута, валутом накнаде итд. Што се тиче појма „обрачунске валуте” тај назив je у нас у употреби за означавање клириншке валуте валуте у којој ће клириншки рачун 6'ити вођен (нпр. обрачунски долар као клириннпса валута). Клириншка валута може, али не мора бити валута уговора у обавезама које се плаћају путем клиринга. О овим питањима сам детаљно расправљао у одељку моје књиге који носи назив; „МеВудржавно плаћање кроз клиринг и новчане флуктуације”. Чудно je да проф. Meichsneru нису позната ова елементарна терминолошка разликовања, без којих се не може ни замислити дискусија о питањима новчаних обавеза изражених у страној валути?! Д. Утолико je чудније да проф. Meichsner дели лекпије, па ми чак замера и то да нигде не спомшьем „солуторну или либераторну моћ новца” него „то правно својство новца лаички описујем” као да књигу није писао правник” (стр. 232, приказа). Мора да проф. Meichsner има о себи изванредно високо мишљење када узима себи слободу да о другама на овај начин говори. При томе он очигледно заборавља да je сасвим неважно шта неки човек о себи мисли и да тиме он не само не стиче ауторитет код других, него управо обрнуто. Што се тиче мене не пада ми заиста ни на крај памети да употребим такав рогобатан термин као што je „солуторна моћ" jep je он потпуно језпчки неприхватљив, а о „либераторној моћи” могу рећи да тај израз понегде употребим када то сматрам прикладшш, до душе у форми „ослобађајућа моћ” или „ослобађајући дејство”, а понегде се као и друга писци служим описизањем и то чиним намерно доста често, jep желим да моје излагање буде што јасније и приступачннје. Ево, уосталом, тог мојег „лаичког” нзлагања, на које je вероватно мислио проф. Meichsner; „када новац добије својство законског средства плаћања ... то с једне стране значи да на повериоца пада законска дужност да прими одређене новчане инструменте у испуњењу новчане обавезе, а с друге стране да дужннк стиче право да там новчаним инструментима исплати свој дуг...” Не маши je „лаик” нпр. проф. Јозеф Есер (Joseph Esser) када каже да се пропненма одреliyjy „законска средства плаћања” тј. „новчани знаци који по закону Mopajv бнти прнмлени од стране сваког поверггаца новчаног дуга у доминалној вредности, ако не жели да западне у поверилачку доцњу” ( 14 ).

(и) Schuldrecht, 2. издање (I960), стр. 150 in fine.