Анали Правног факултета у Београду

602

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

жника (бонитет). То je питање солвентности или ннсолвентности дужтшка, а не процена „добара" изражавање њихове вредности у новцу. Новчане јединнце предмет новчане тражбине не могу се процењивати истим новчаним јединидама које нису предмет новчане тралсбине. Менсурата су сва друга добра (ствари) осям самог новца одн. новчаних једишща које су менсура (као што на другом месту и у другом контексту каже и сам проф. Meichsner) (стр. 227.* приказа)? Ове елементарне ствари морао би поэнавати свак ко има претензију да се упушта у дискусију о правннм особинама новца, посебно о новцу као инструменту вредновања. Б. Критика „по сваку цену” доводи проф. Meichsner а и до других грубих грешака. Y одељку о особинама новца ja сам рекао да je новац, као покретна телесна ствар, прво потрошна ствар ко ja се троши првом употреб'ом и то не у материјалном него у правном смислу (отуВењем у сврху плаћања) и да су новчани инструменти било да je реч о металлом новцу или о новчаницама ствари изразито заменљиве да je та заменљивост апсолутна (иде много дал>е од заменл>ивости других ствари); она постоји између свих новчаних инструмената, без обзира на гъихову материјалну хетерогеност; она постоји и измеЬу новчаних инструмената и свих других стварн јер су ове процењиве у новцу којн их може, ако je то потребно заменитн у нспуњењу обавеза. (стр. 5—6 моје књиге). Ово je излагање, мислим, сасвим јасно и од свих аутора који се баве овом проблематиком у овој или оној форми прихваћено. Проф. Meichsner, међугам, примећује да „није у питању заменљивост са сейм осталим стварима", jep да „такву заменљивост могу у извесннм случајевима имати и остале ствари (на пример код datio in solutum, код noxae datio)« (стр. 224 приказа трећи пасус одозго). Нпко не негира да има и других заменљивих ствари, али се не може оспоравати, као што то покушана да учини проф. Meichsner да постоји заменљивост измеВу новчаних инструмената и свих осталих ствари „у том смислу што их новац може у крајњој анализи све заменнти”. (Карбоније). Примери које наводи проф. Meichsner да би побно ову тврдњу немају, морам рећи никакие везе са овим питаньем. Datio in solutum je споразумна измена предмета испуњења, при чему оно што се даје или чини на место договореног, не мора бити ствар одре Вена по роду. Поготово нема никакие везе са noxae deditio (a ne datio) једним институтом римског права по коме je господар могао, за штету коју je причинило лице alieni juris или роб, иля платити новчану казну или предати деликвента оштећеном (и mancipium односно својгшу). За показивање правне ерудиције није довољно навођење института римског права који немају везе са предметом дискусије! Иначе je то ништа друго него „бацагье прашине у очи"! Б. Даље ме проф. Meichsner „критикује” што употребљавам реч „титулар” jep „за субјекта неког облигационог односа у правном језику није уобичајена употреба те речи” (стр. 232) па нас, позивајући се на Литреа (Littré-a) поучава да „титулар означује онога који има само наел ов и достојанство неког звања или положа) а без овлашћења да то знанье извршава или да се бенефицијама положаја корнсти” (стр. 232). Морам рећи да je проф. Meichsner и овде у заблуди, jep je употреба термина „титулар” у праву многострана. Тако се уопште за носиоца или имаоца неког права каже „титулар права” (стварног, тражбеног) (titulaire d’un droit; Inhaber eines Rechts); за власника или држаоца обвезнице каже се такоВе, „титулар обвезнице”; такође се за имаоца рачуна у банци, што би проф. Meichsner као дугогодишњи банкирски службеник морао знати каже „титулар рачуна” (titulaire du compte; Kontoinhaber). Има и других примера употребе ове речи у правном језику ( 13 ).

(iS) М. Doucet, »Wörterbuch der deutschen und französischen Rechtsprache« (1963) код »Inhaber« (176) и „Конто” (198). Y француском правном језику ce peu »titulaire« употребљава и у другим случајевима; нпр. »titulaire de l'autorisation«; »titulaire du billet«; »titulaire d’un diplôme« итд.