Анали Правног факултета у Београду

тим колективним бесама нису сузбијани сексуални преступи, па су се опет убијали. Они су се могли бесом обавезати да неће ово, да неће оно... то је све имало привремени карактер. А и даље су се убијали. Други је разлог убистава. У Ругови, у околини Дечана било је тих беса да неће сећи државне шуме, да неће... не знам шта. To су они под претњом колективне казне... Али су они и даље секли државне шуме, па су ови клали јагњад и тслад онима који секу, и делили међу собом. To су биле колективне казне. Онда кад су велики политички притисци на Албанце, онда они поштују бесу да не врше освету. Тако, рецимо, кад је код нас 1945. године почео откуп жита и кад је почело прогањање ратних злочинаца - поштована је беса да неће бити освете све до 1955, када су се први побили Рапаји и Демаји у околини Будисаваца. Али онда је престао откуп жита, укинуте сељачке задруге, престао државни притисак... и чим је престао државни притисак, беса се одмах погазила. Мислите ли да је позитивноправни третман крвне освете у нашем законодаоству био адекватан? Ја мислим да је грешка позитивноправног третмана крвне освете у томе што се крвна освета код Албанаца није схватила у самом корену. Корен крвне освете потиче од сексуалног преступа, за тај сексуални преступ се врши убиство под разним другим изговорима. Друго, грешило се и греши се што се прво у току поступка не обавезује кривац да оштећеној страни плати накнаду штете. Јер кад би се кривац обавезивао у кривичном поступку, онда би економски притисак на криву страну био већи. Треће, греши се што се не гони господар куће. Он увек зна да he се извршити крвна освета. И, ако је пријави пре извршења, не треба га гонити. Ако пријављује после извршења и ако се његов момак после извршења пријави милицији и каже: „Ја сам извршио, тако и тако“ - то га је све научио господар куће: како да се брани, како he побећи у милицију, како ће саучеснике, подстрекаче и помагаче заклонити од одговорности. Ако би се стегао господар куће, било би мање крвних освета. И увек, увек треба тражити сексуални деликт као повод за крвну освету. To је једно. Друго - господара куће као кривца. А овога извршиоца освете третирати само као посредног извршиоца кривичног дела кога је на то навукао господар куће. To је, ја мислим, основна погрешка. И ту грешимо и до сада. И треба, истовремено, одмах обавезивати на плаћање штете. Што се тиче казнене политике према крвној освети, не би се могло рећи да је она била неадекватна; она је била одговарајућа, кажњавало се примерено. У КПЗ домовима су добро третирани осуђени због крвне освете. Они су били послушни, дисциплинова-

459

Разговор са др Милутином Ђуричићем (стр. 453-472)