Анали Правног факултета у Београду

разлога, Туцовић ће се обрушити на покушаје српске владе да обезбеди излаз на Јадранско море преко северних делова Албаније. Констатујући да у Албанији Аустроугарска и Италија воде завојевачку политику, да је аустроугарско залагање за самоопредељење Албанаца и других балканских народности грозно шегачење с народносним начелом, Туцовић указује да су и „претензије Србије на завојевање Арбаније грубо гажење, бацање под ноге тог начела. Прокламујући ту политику, српска буржоазија је сада први пут са лица српског народа скинула вео једне потиштене нације која се бори за своје ослобођење... Овај нови курс у политици српске буржоазије има за социјалну демократију више него теоријски значај. Он није само потврда нашег гледишта да су национални идеали владајућих класа лаж иза које се крије тежња за експлоатацијом народа у земљи и поробљавањем туђих народа. Национално ослобођење и уједињење које тражи за свој народ капиталистичка буржоазија одриче другим народима." 26 По мишљењу Туцовића, „пролетаријат се мора борити за широке демократске слободе унутра, које he народну судбину предати народу у руке, за уништење милитаризма и монархизма, те тако омогућити велику међубалканску заједницу, у којој ће слаби балкански народи наћи себи заштите“. 27 Суочен с критикама да српска социјалдемократија запоставља српске националне интересе, следећи тако пут својих учитеља Маркса и Енгелса, и посебно критике које је изрекао Јован Скерлић (иначе један од оснивача Српске социјалдемократске партије) у својој књизи Светозар Марковић, његов живот, рад и дело односно у чланку „Карл Маркс о Србима“ у Српском књижевном гласнику из 1910. године, Д. Туцовић указује да све те критике Маркса и Енгелса као непријатеља Руса и Јужних Словена, односно ставова српске социјалдемократије о националном питању не почивају на јаким аргументима. Наводећи несумњиво жестоке оцене о Русима и Словенима које је Маркс написао у Новим рајнсшш новинама после пораза револуције 1848, као и за Србе релативно повољан текст из 1853. о тзв. Источном питању, Туцовић указује да „Марксу и његовим сарадницима није било стало до борбе против Словена већ до одбране револуције - до одбране од свих владајућих сила, биле оне у Берлину или Петрограду, Бечу или Прагу, Пешти или Загребу". 28

25 Чврсто верујући у илузију да постојн дубока солндарност нзмеђу припадника радништва различитих држава, Туцовићева Српска социјалдемократска партија је, у Народној скупштини Србије 1914. годнне гласала против усвајања тзв. ратних кредита.

26 Димитрије Туцовић. Србија и Арбанија , Београд - Загреб, 1945, стр. 100-101.

27 Димитрије Туцовић, „О савезу слободних балканских народа“, извод нз говора одржаног 14. марта 1910, године у Београду, Изабрани сГшси, књнга 2. Београд, 1950, стр. 39.

28 Димитрије Туцовић, ~Маркс и Словени", ииш. дело , књ. 2, стр. 158-159.

338

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)