Анали Правног факултета у Београду

Према утврђењу суда, отац тужпоца Максим Саиковпћ, као аграрни штгересент, 1940. годпне добпо је у својину овде предметне некретниие. Деветог марта 1949. годхше у заппсиик код Народног одбора другог рејопа у Новом Саду дао је изјаву да не може земљу да обрађује, да су му карте за снабдевање одузете, па је прпнуђен да земљу врати држави. Дана 17. 11l 1949, на позпв Народног одбора другог рејона у Новом Саду, дао је пзјаву да предметну земљу бестеретио поклања у корпст општенародне пмовипе, при чему му је саопштеио да учпњеним поклоном не ослобађа себе обавезе према постојећпм законпма п проппсима за текућу економску годпну. Срескп народнп одбор у Новом Саду је затим, 6. V 1949. годппе, донео решеље да се поменутом одузпма ова земља, са позпвом на одредбу чл. 39 Закона о аграрној реформи п колонпзацпји. До тог времена отац тужпоца је земљу обрађпвао, жпвео је у домаћпнству са брачним другом и четворо деце. Међутим, у време обавезног откупа пољопрпвреднпх производа, на њега је вршен притисак у везп са продајом овпх производа, због чега је одвсфен у подрум садашње Галерпје ~Бељанскп“ са цпљем да удовољп обавезама за пспоруку пољопривреднпх пропзвода. To даље нпје могао да издржн, па је члановпма домаћинства рекао да земљу мора да преда државп. У то време године су бпле сушне, прпноси са земље мали, па је отац тужиоца, да би измпрпо своје обавезе, покушавао да купп пропзводе у другнм месгама, у чему није успевао. Првостепени суд је дао довољне и ваљане доказе на основу којих је утврдпо наведене чпњенпце. Одлучујућп о жалбп, другостепени суд је прихватпо као правплно утврђено чпњенично стање п за то дао такође ваљане разлоге. Ценећп утврђене чињенпце, судови усвајају тужбенп захтев постављен радп утврђења нпштавостп пзјаве Макспма Санковпћа од 9. п 17. 111 1949. годпне. Његова изјава представља уговор о поклону пмовпне у погледу непокретностп поблпже оппсанпх у изреци првостепене пресуде. Судови закључују да је оспоренп поклон учпњен под околностима за које је - по одредбама Закона о начнну и условпма признавања права н враћању земљишта које је прешло у друштвену својпну по основу пољопривредног земљишног фонда и конфпскацпјом због непзвршенпх обавеза пз обавезног откупа пољопрнвредних производа {Службени Гласник PC број 18/91) - прописана ништавост. Овај суд налазп да је псправан закључак шгжестепенпх судова да назначене изјаве правног претходннка тужиоца по својој садржшш представљају уговор о поклону, а да цитпрано решење СНО Новп Сад, такође по својој садржпни представља прихват овог поклона. Код таквог чињеннчног стања, тужилац основано тужбом тражи утврђење нпштавости уговора о поклону јер околности под којима је правни претходник тужиоца тај поклон учинио несумњпво упућују да је поклон учињен под прнтпском, предвиђенпм у члану 17 поменутог закона, због чега поклон и јесте ништав. Ннсу основанп ревизијски наводи туженог у вези са недостаццма пасивне легнтпмације јер је поклон 1949. године прпхваћен и спроведен од стране тада надлежног Градског иародног одбора Новн Сад у корист ОНИ, а постојц континуитет правног субјективитета Града Новп Сад из 1949. године п сада туженог, п поклоњена непокретност налазп се иа терцторијп туженог. Нпје основана iiu тврдња туженог да се овде не ради о поклоиу пољопривредног земљишта учињеног под притиском и прииудом, већ о примени принудних прописа Закона о аграрној реформи и колонизацији, којима је

547

Судске одлуке - Грађанско право (стр. 493-549)