Анали Правног факултета у Београду

ност носилаца власти у Србији комунистичким идејама (наравно, та приврженост је више на теоријском плану него у практичном понашању) додатно је утицала да садашња СРЈ још ни данас не буде правно призната као легитимна држава, и поред тога што је од једине светске суперсиле, САД, прихватила Дејтонски споразум из 1995. године. 37 Иако нн ЕУ није колективно признала СРЈ већ су то само појединачно учиниле њене државе чланице (и у светлу неповољне околности да се ни после осамдесет четири године од Туцовићеве познате изреке 38 и након педесет три године комунистичке и неокомунистичке владавине нису у потпуности разбистрили односи између режима на власти у Србији и Црној Гори), чињеница да САД нису de jure признале СРЈ отвара питање не само опстанка СРЈ него и судбине Србије и Црне Горе. На почетку XX века, велике европске силе су решавале коме he припасти европски део Турске после слома „болесника на Босфору“. На крају истог века, САД и НАТО, пошто су и сами допринели отварању балканске дилеме 39 сами хоће и да је разреше. Захваљујући прихватању идеја Америчке и Француске револуције, Србија се на крају Првог светског рата нашла на правој страни историје. Слом СССР-а и идеја Октобарске револуције на крају XX века затекли су Србију на погрешној страни историјског тока (без обзира да ли је и колико тај ток у складу с важећим начелима међународног права или са принципима правде), и готово је вратили у време њене битке за васкрс и међународно признање. Идеје једне револуције (америчке и француске) допринеле су васкрсу и успешном развоју српске државе. Идеје друге револуције (совјетске) један су од узрока неизвесности њене даље судбине.

37 У ваздухопловној базн „Патерсон" у Дејтону, председннк Републнке Србије, како сведочи Р. Холбрук, дао је за Споразум и више него што су САД од њега очекивале, a В, Кристофер је рекао председнику Председништва БиХ Алији Изетбеговићу да су САД „оствариле готово све што је он тражно“; Richard Holbrooke, To end a War , Random House, New York 1998, p. 304.

38 У децембру 1913. годнне Туцовић пише да „српска буржоазија није била чак ни толико јака да сломи династичку искључивост између Србије п Црне Горе и да спајањем двеју областм једнога истога народа у једну државну целину изађе на толико жељено море преко своје јединствене територије. Место тога између две рођене земље побијају се данас међе, и ако ни на једној ни на другој страни нема ни десет лица која би то могла разумети и одобрпти. А краљевскн стражари који he те међе чувати јесу сведоци неспособности буржоазије да изврши дело народног уједињења"; Србија и Арбанија, стр. 114-115.

39 3. Видојевић с правом указује да је балканска дилема „много тежа и суровија од европске и амернчке дилеме, јер се тиче судбнне (укључујући и опстанак) целих народа, етничких и других мањпна, као и проналажења модалнтета односа међу народима и државама који бп онемогућили непрекидну опасност повратка у варварство, Та дилема је суштинскп повезана и с проблемом идентитета балканских поет-реал-социјалистпчких друштава"; Транзииија, рестаураиија и неототалитаризам, Београд, 1997, стр. 162,

342

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)