Анали Правног факултета у Београду

постизања сагласности. Али је при томе услов да је стицалац непосредну државину добио од отуђитеља а не од неког трећег, јер се иначе не би могло говорити о веровању у својнну отуђивача које се темељи на његовој државини. Ако, на пример, лице А даде ствар у закуп лицу Б, тада Б може у доброј вери стећи ствар од А. Но, ако Б не стиче ствар од А. него од лица В. које се нздаје за власника, стицање у доброј вери је немогуће (стр. 198). 6. Са посебном пажњом писци говоре о стварима на којс се не може стећн својина од невласника ни у доброј вери. Ради се о тзв, несталим стварима. У ову категорију BGB убраја ствари које су од власника украдене, изгубљене ствари или нестале на неки други начин (§ 935, став 1). Искључење могућности њиховог стицања од невласника објашњава се тиме што до раздвајања државине и својине није дошло по вољи власниковој. Претпоставка је увек да је ствар од власника или од непосредног држаода (коме је власник њу уступио) узета противно њиховој вољи или без њиховог знања. Ако је власник пословно неспособан, онда његово напуштање ствари нема карактер добровољног губитка државине; треба сматрати да је њему ствар нестала, јер он није способан да нма праву слику о напуштању државине. Ствар се сматра несталом и онда кад њу притежалац, противно упутству власника, даде неком трећем или је утаји. Изузетак од тог правила утврђен је у Трговинском законику (§ 56), за намештенике у радњама и магацинима, који су, додуше. притежаоци али се сматрају овлашћенима да отуђе ствари које имају на располагању. Међутим, није реч о несталој ствари ако њу њен непосредни држалац, противно вољи посредног држаоца, добровољно преда трећем. на пример. да бн је утајио. Само, дакле, оне ствари које је власник добровољно из својих руку испустио, могу се стећи у доброј вери и тај ризик власник мора да сносп (стр. 200-201). 7. Под појам ~настале“ не потпадају ни ствари чија је предаја другоме изазвана преваром, претњом или заблудом. Додуше, оспоравањем се могу поништити правне последице сагласности и предаје, али се хотимично уступање државине не може преобратнти у невољно. Међутнм, немачки судови сматрају да би ствари које су уступљене другоме под утпцајем несавладиве физичке силе или психичке принуде, трсбало изједначити са несталим стварима. Спорно је да ли се несталом може сматрати ствар која је, противно вољи непосредног држаоца, изашла из његове државине, ако он уопште није признао власника као посредног држаоца. Пошто у овом случају власник нема ниједну државинску позицију, стицање у доброј вери било би могуће и с обзиром на § 935 BGB и с обзпром на владајуће становиште у правној теорији. Али ако је одузнмање државнне уследило на начин који је законом допуштен (на пример. узапчење и принудно извршење), тада се не може говорити о

566

Schwab/Priitting: Sachenrecht , Јаков Радишић (стр. 559-568)