Анали Правног факултета у Београду

4. Писци истичу да је Савезни врховни суд Немачке, у својој пракси, ближе описао претпоставке грубе непажње на страни стицаоца. Тако, овај суд сматра да стицаоцу морају бити познате околности које упадљиво указују на то да отуђивач није био власник. Појам „грубе непажње“ је правни појам. Да ли је стицалац, у конкретном случају, поступио противно потребној пажњи - фактичко је питање. Захтеви што их потребна пажња изискује мањи су кад је реч о куповпни у продавници, односно радњн, јер је њихов ималац, саобразно искуству, власник ствари које продаје или, у најмању руку, овлашћен да њима располаже. Ти захтеви су већи кад је у питању непознат продавац који робу са собом носи или је нуди путем новинског огласа. И од вредности и врсте ствари зависи може ли се очекивати да је њен отуђивач власник (на пример: скупоцени накит који нуди сиромашан човек). Данас је, такође, важно питање; не би ли, с обзиром на врсту ствари и њену привредну позицију, требало поћи од претпоставке да је отуђитељ њу стекао од лица које је задржало право својине, и није ли купац дужан да се о томе обавести, Немачки судови имају становиште да стицалац, у начелу, није обавезан да врши такву проверу. Кад се ради о куповини употребљаваног аутомобила, доба вера стицаоца зависи од писмене исправе о власништву. Стицање без прнложене исправе о власништву засннва, по правилу, грубу непажњу. To важи и кад је посреди куповина у продавницама трговаца аутомобилима. Међутим. и у случају кад постоји приложена исправа о власништву на аутомобилу, стицаоцу се може ипак приговорити груба непажња „ако су посебне околности морале изазвати његову сумњу“ (стр. 196). С друге стране, добра вера стнцаоца треба да се односи само на својину отуђивача ствари; она се не мора односити на преносиочеву пословну способност, на овлашћење за заступање, на његов пдентнтет, нити на овлашћење да туђим стварима располажу у своје име. Другачије је једпно у случају када ствар отуђује трговац, у оквиру свога трговачког занимања (стр. 197). 5. На крају, писци указују да добра вера стицаоца треба да постоји у тренутку у коме би он, у нормалном случају, требало да стекне својину. Ако је постигнута сагласност и извршена предаја ствари, меродавна је добра вера у тренутку у коме је један од та два акта доцније предузет. Сазнање за недостатак својине после тога не може више шкодити стицаоцу. Али је спорно које правило треба да важи у случају условног преноса (особито ако је продавац задржао право својине): да ли је довољна добра вера приликом закључења правног посла или је одлучујуће време наступања услова. Савезни врховни суд Немачке сматра да је меродаван први наведени тренутак (стр. 197). Кад се ствар већ налази у државини стицаоца, за пренос својине потребна је једнно сагласност страна (§ 929 BGB), па је довољно да добра вера постоји у тренутку

565

Schwab/Priitting: Sachenrecht, Јаков Радишић (стр. 559-568)