Анали Правног факултета у Београду

стекао заиста њен власник. Легитимација отуђитеља лежи овде у његовој државини ствари. Стога су сви облици преноса, изузев оног по § 931 BGB, повезани са државином преносиоца, Међутим, државина није ипак сигурна гаранција својине. Стога су овде, чешће него код својине непокретних ствари, могући случајеви у којима се догађа стицање својине од невласника. To законодавца ставља пред дилему: да ли да даде предност интересу правог влао ника или интересу савесног стицаоца. Прва могућност значи непризнавање савесног стицања, док друга означава његово признање и заштиту правног промета. Насупрот римском праву, BGB се одлучио за другу алтернативу, признавајући тако дејство спољашњег изгледа права. Старом власнику је ускраћено овлашћење да стицаоцу накнади плаћену цену и да захтева од њега повраћај ствари. Њему преостаје једино захтев због неоснованог обогаћења, сходно § 816 BGB (стр. 194-195). 2. Саобразно циљу да се заштити правни промет, савесно стицање својине односи се само на случајеве у којима се својина задобија путем правног посла. Стога су искључени случајеви стицања путем законског наслеђивања и путем принудне јавне продаје. Пошто је неопходно да се ради о послу правног промета, на страни отуђитеља и стицаоца не сме, у правном или у економском смислу, бити исти правни субјект. И коначно, не сме се радити о тзв. повратном стицању од стране неовлашћенога (стр. 203). 3. Нарочиту пажњу писци уџбеника посветили су објашњењу појма савесности стицаоца као услов за стицање својине од невласника. Они, као и сам BGB, не говоре, у ствари о „савесности“ него о „доброј вери“ (bona fides). Под тим подразумевају веровање стицаоца у својину држаоца од кога се стиче. Добра вера у стицаоца покретне ствари се претпоставља, исто онако као и у стицаоца непокретности. Стицалац, дакле, није дужан да доказује своју добру веру, него противник који стицање оспорава сноси терет доказивања да стицалац има нечисту савест (mala fides). Међутим, сматра се да нсчиста савест стицаоца покретне ствари постоји не само кад он зна да отуђивач нема својину, него и у случају кад, због грубе непажње, то није знао. У томе се огледа разлика у положају стицаоца непокретности и стицаоца покретне ствари: стицалац непокретности може се ослонити на податке у земљншним књигама, и не треба да врши никакву даљу проверу; док стицаоцу покретне ствари државина отуђивача не пружа потпуну гаранцију својине, па је он стога дужан да размисли, а ако је то могуће, и да провери сме ли из државине преносиоца закључитп да је он власник ствари. У случају заступања одлучујућа је добра вера, односно нечиста савест заступника (стр. 195).

564

Schwab/Priitting: Sachenrecht, Јаков Радишић (стр. 559-568)