Анали Правног факултета у Београду

односи једино на делове. Из тога произлази да стварноправна судбина свих битнпх саставних делова мора нужно битн јединствена. На поједнначним битннм састојцима ствари не постојн ни посебна својпна нити право залоге. Свака одраније самостална ствар која постане битни саставни део неке друге ствари, бива својнна онога коме та друга ствар припада. Практично, значајна последица тога јесте ништавост споразума о задржавању права својине на ствар која постаје битан саставнн део неке друге ствари (на прнмер, код грађења куће). Пробијање ових начела извршено је једино Законом о својини на становнма, од 15. 111 1951. године (стр. 11). 6. Говорећи о појму ствари, писци категорички тврде да тело живог човека није ствар и да је то схватање неспорно. Међутим, када се појединн делови тела издвоје из целине, онн задобијају квалитет ствари. На пример: одсечена коса, дата крв, орган узет ради пресађивања другоме. Са њиховим издвајањем они постају предмет својине лица од кога су узети, слично плодовима и осталим нздвојеним састојцима ствари (§ 953 BGB). Другим речима, право човека на властито тело преобраћа се у својину на делове свога тела. Ипак, у новије време, јављају се другачија гледишта, по којнма и на издвојеним деловима живог човечјег тела не постоји право својине, него право личности. С друге стране, Савезни врховни суд Немачке, у једној својој пресуди из 1993. године, имао је становиште да издвојена, конзервирана и замрзнута сперма (намењена за доцније оплођење супруге даваоца) чини и даље функционално јединство са телом. Стога њен губитак или оштећење представља телесну повреду (стр. 3). 7. На крају, аутори се баве и питањем може ли се човечји леш третирати као ствар. Они сматрају да се на то питање мора одговорити позитивно. Међутим, постмортално деловање права личности умрлог и право самоодређења њему блиских лица (која се не морају поклопити са наследницима) воде ка томе да човечји леш није способан за промет, да се не може продати нити пренети у својину. Стога се узимање и одношење леша или његових делова, у немачком Кривичном законику, не третира као крађа, него као нарушавање мира покојника (§ 168). Пошто леш у целини није ничија својина, не могу то бити ни његови делови, јер и они подлежу постморталној заштити личности умрлога. Узимање делова леша ради пресађивања неком другом допуштено је само када је на то умрли пристао за живота, односно кад пристанак даде њему блиско лице (стр. 3).

11. Савесно стицање својине од невласника 1. Писци полазе од констатације да је ово најважнији случај прибављања својине од некога ко ннје власник ствари. При томе је битно да стицалац верује да је онај од кога је покретну ствар

563

Schwab/Priitting; Sadienrechi , Јаков Радишић (стр. 559-568)