Анали Правног факултета у Београду

Сашини познаници из детињства, средњошколског раздобља, из времена студија, а потом и колеге на Факултету, само понешто могу рећи о таквом свом целоживотном познанику. Потекао у нестабилној породици, вероватно је био лишен оног старања и оне топлине, што пресудно доприноси формирању личнбсти. Ннје имао ни елементарног сродничког круга. Лако је претпоставити да су првобитне трауме морале оставити најдубљи печат на његову личност, видљив само донекле у спољашњим манифестацијама, али несагледљив у интимној сфери. Разложно се истиче да су сви људи изложени незгодама на тлу неспоразума са самим собом. Али то је код Саше било знатно уочљивије. Красиле су га: слабашнија физичка структура, изразитија емотивност, али и запазитије интелектуалне могућности. Окренуо се, природно, према свету књиге, с тежњом да ту пронађе поуздано прибежиште. У детињству је фигурисао као некакав стармали, а касније је остављао утисак да је подоста остао оно право велико дете. И то с оном драгошћу коју само такве личности имају и некако зраче. To књигољупство га је упућивало према науци, али без сагледавања свих сложености. тешкоћа, нензвесности и свакојаких ризика. Изабран је за асистента као одличан студент, попут низа других, за предмет Управно право. А изгледа да се заносио жељом да се бави фундаменталним дисциплинама. Факултет га је прихватио као свој изданак, а он је најдубље схватио Факултет као своје животно обитавалиште. Онако како се само пожелетп може, али једино у случају кад је свако на своме месту и кад је свака ствар најпожељније постављена, дакле, кад је све сређено и нормално. Нажалост, ова стара и угледна кућа тих деценија се налазила у времену које је наметнуло оквнре, стеге и присуство снага историјског и друштвено-политичког револуционизма, комунизма, социјализма, и то самоуправног. Тобожње преуређење света и свега подразумевало је узурпаторско располагање судбинама земље, установа и људи. To су постале одреднице оних неспоразума тзв. средине и младог факултетског сарадника, касније наставника. Подразумевало се да су општа друштвена кретања н, нарочито, разни заокрети и кризе повлачилн за собом и Факултет, наставнике и студенте. У великој драми сваком је припадала нека улога, ослонца режима, статиста или некаквнх непоћудника. Наш Саша као члан СКЈ није презао од најразличнијих оглашавања током Јуна 1968. и касније у дискусији о уставним амандманима 1971. Често је и у другим приликама узимао реч, прочитавао „своје папире“ у којима је настојао да критички и жестоко осветли друштвена зла, па чак и да именује актере и носиоце тога, додуше из средњих режимских ешалона. Иако је његово политичко деловање готово свима личило на својеврсну „политичку наиву“, све до детињарија које су

616

lii mcrnoriarn - (С)поменик нашем Саши (стр. 615-621)