Анали Правног факултета у Београду

2. СВЕСТРАНО ОБАВЕШТЕНА ЛИЧНОСТ

У животу Драгаша Денквића као да ce понавља историја усмене и писане речи: писана реч je дошла знатно касније и зато je много више усмених него писаних трагова... Драгаш Денковић je више говорио него што je писао (а написао je много више него што ce обично мисли) a и y говору je био одмерен јер му je било важније да више каже него што говори... Од њега ce имало шта чути. Зато су сви волели да буду с њим y друштву. Од њега сам чуо оно што ни од кога другог нисам. Увек би ce повео разговор о некој личности или теми. Драгаш (како су га и млађи ословљавали, неучтиво по схватању времена y коме смо васпи- тавани) je био прави саговорник да пружи обавештења. Чинио je то увек с пуним убеђењем a о трагичним догађајима с искреном тугом. Драгаш Денковић je имао обичај да, на Факултету, обилази све оне с којима ce посебно дружио. Често je навраћао код професора Милоша Радојковића и Смиље Аврамов a нарочито код нешто млађег друга и колеге Милана Марковића. Захваљујући томе могао сам да чујем и оно што никада нисам могао да претпоставим.

Једном приликом ce повела реч о несрећном Илији Пржићу. Прича Драгаш да долази са састанка редакције неког лексикона (илн енциклопедије). Дошли су до слова ~ЕГ. Једва je прихваћено да буде увршћен Живојин Перић али Пржић није „прошао” зато што je стрељан после „ослобођења" Београда. Изгубио je главу због своје несмотрености. Е[рофесор међународног права као да je заборавио да je рат, понашао ce и причао као да je стање нормално и да нема никакве опасности. Једном приликом je, y скоро празном трамвају „јединиди”, на путу од Славије ка Калемегдану некоме гласно говорио да „вечерас путује y Берлин на позив министра правде Франка” (осуђеног y Еlирнбергу - прим. М. М.) који му je „послао карту за спаваћа кола”. ~Еlосматрам га” - прича даље Денковић - „а он уопште не гледа да ли га ко слуша...” Можда би попут многих других Пржић страдао и да ce није јавно хвалио. Ја сам био фасцпниран начином на који je бивши затвореник са Бањице говорио о ~сараднику окупатора” без и трунке мржње илн презира. Etenpoтив. Другу потресну причу сам чуо од Драгаша годину дана пред његову смрт. Е[осле свечаности коју je, почетком јуна 1998,

268

М. Милојсвић, Наш Драгаш Денконић (стр. 266-274)