Анали Правног факултета у Београду

приредио на Факултету тадањи декан поводом 95. годишњице живота професора др Божидара С. Марковића, кренуо сам кући с професорима Драгашом Денковићем и Славољубом Поповићем. Денковић je ишао y средини, ја с његове леве стране. Чврсто ме држећи за мишицу (тако je имао обичај с блиским особама) причао je о судбини Миме Марковића, сина професора др Божидара В. Марковића. На то сам га ја навео. За мене je то било занимљиво јер ми je стриц (Предраг) причао да му je приликом првог сусрета (1945) Шубашић пренео молбу професора Марковића да ce распита шта je с његовим сином, дипломирагаш правником, који je остао y Београду. Мој стриц je о томе питао Владу Рибникара који му je узвратио противпитањем: „Кога да питам?” - „Ђиласа”, одговорио му je мој стриц на шта je Рибникар узвратио да ce Ђиласу тако нешто не сме поменути.

Чувши то Драгаш рече: „Ево како je било...” и потече прича како je Мима, осетивши ce несигурним y Београду, отишао y четнички Главни штаб. Драгаш, Воја (Грол) и још неки су једну целу ноћ већали како да га извуку и решили да Воју пошаљу на Равну ropy да га доведе. Воја je отишао и вратио ce без Миме који нипошто није хтео (смео) да ce врати y Београд. Остао je међу четницима и поделио њихову судбину. Тако сам неочекивано, захваљујући професору Денковићу, дошао до одговора који je мој стриц више деденија чекао. He знам да ли je та вест стигла до Миминог оца, професора Марковића, који није још дуго живео (умро je 1950) али ја, нажалост највише због догађаја око Југославије, нисам стигао да je саопштим стрицу.

Од Драгаша ce још много могло чути. Он je многе познавао, многима je помогао a некима, изгледа, одредио и политичку судбину. Такав je, на пример, био случај с Драгашевим колегом са студија и асистентом Драгославом Јанковићем. О томе je сам Јанковић говорио. Када je Рибникар тражио од Денковића да напише чланак о уставу он му je препоручио Јанковића који je, пре Другог светског рата, почео рад на докторској дисертацији под руководством Слободана Јовановића, a после рата га наставио с Јованом Ђорђевићем. Јанковић je написао чланак и политички узнапредовао.

Ако je некоме била потребна помоћ лекара специјалисте довољно je било да ce обрати Драгашу. За тили час би био уговорен преглед код најпознатијих универзитетских професора. Драгаш je такве услуге чинио не само с лакоћом већ и са задо-

269

М. Милојевић, Наш Драгаш Денковић (стр. 266-274)