Анали Правног факултета у Београду

С обзиром на то да окривљени не може присуствовати свим доказним радњама, јавни тужилац има простора да тактизира те да радње о којима окривљени мора да буде обавештен остави за крај, а да до тада води тајну истрагу. На тај начин се окривљеном онемогућава да благовремено почне да спрема своју одбрану. Седмо, један од циљева истраге је извођење доказа за које постоји опаност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано. Било би боље да такве доказе изводи судија за претходни поступак уместо јавног тужиоца, о чему је већ било речи када се говорило о сврси истраге. Осмо, такође се замера и решење по коме јавни тужилац полицији може да повери извршење било које доказне радње, па чак и оних радњи које полиција не може самостално да предузима у предистражном поступку (нпр. саслушање сведока). 19 Девето, бројна решења која се односе на права одбране током истраге такође трпе критику. 20

3.1. Анализа аргумената у корист судске истраге

Први и шавни аргумент који се истиче у корист судске истраге јесте објективност истражног судије наспрам необјективности јавног тужиоца. Наиме, како је јавни тужилац у тужилачком моделу истраге орган коме су поверене две функције, функција истраживања кривичног дела и функција гоњења, истиче се супротстављеност те две функције јер истраживање подразумева прикупљање чињеница и на штету и у корист окривљеног, док гоњење, по природи ствари, подразумева прикупљање доказа против окривљеног лица. По окончању истраге, односно на главном претресу, улога јавног тужиоца као истражитеља ће се преобратити и основни задатак јавног тужиоца ће постати осуда окривљеног лица, па се не може очекивати да ће јавни тужилац током истраге посветити довољну пажњу прикупљању доказа у корист окривљеног. Није незамисливо ни да тужилац намерно прибави доказе у корист окривљеног, али на начин који није правно ваљан, и да тиме онемогући суд да заснује пресуду на таквим доказима. Такво резоновање се заснива на чињеници да људској психи односно деловању човека, по природи ствари, није иманентно да предузима радње супротне своме циљу, што у том случају јесте осуда окривљеног. У суштини ти аргументи и закључци нису погрешни, али губе из вида неколико ствари. Тужилац најпре прикупља доказе како би донео правилну одлуку о (не)подизању оптужнице, а за так-

19 Тако и Горан Илић et al., Коментар Закошка о кривичном поступку , Београд 2012, 640.

20 О тој теми вид. Југослав Тинтор, „Одбрана као страна у поступку у тужилачкој истрази (анализа новог ЗКП Србије)“, Тужилачка испграга регионална криеично процесна законодаесшеа и искуства у примени (ур. Иван Јовановић, Ана Петровић Јовановић), Београд 2014, 243 и даље.

214

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017