Анали Правног факултета у Београду

ву одлуку треба да прибави све доказе који се могу извести. Док се одређени докази прикупљају, тужилац унапред и не зна да ли ће се приликом њиховог извођења испоставити да су на штету или у корист окривљеног. На пример, не зна се какав ће тачно исказ дати сведок. Такође, ниједном тужиоцу се не исплати да гони лице када зна за одређене чињенице које указују на то да он није крив јер уколико сам тужилац не изнесе такве доказе, постоји вероватноћа да их изнесе окривљени односно његов бранилац. У сваком случају, може се очекивати да ће се тужилац као државни орган при гоњењу водити и начелом материјалне истине и друштвеним интересима.

Право окривљеног на одбрану је једно од његових најбитнијих права, па га треба адекватно поставити. Ради тога ЗКП/2011 уводи елементе паралелне истраге, о чему је већ било речи. Међутим, такав вид паралелне истраге није боље обезбеђење права окривљеног на одбрану јер материјал који окривљени и њешв бранилац прикупе нема непосредан доказни значај, а не постоје ни санкције за јавног тужиоца уколико не поступи по налогу судије за претходни nociyпак. Штавише, на тај начин поступак се само беспотребно одуговлачи јер позитивног ефекта на одбрану нема, а предузимање таквих радњи изискује одређено време. С друге стране, увођење потпуне паралелне истраге, за коју би окривљени практично ангажовао приватног детектива, незамисливо је из много разлога. 21

Иако смо закључили да не можемо беспоговорно тврдити да ће тужилац бити необјективан јер постоје и разлози који указују на то да ће се водити начелом материјалне истине, право окривљеног на одбрану треба и на други начин обезбедити, а не само прописивањем дужности тужиоца да прикупља доказе који иду окривљеном у прилог јер, као што се види, реч је о дискреционој дужности тужиоца.

Друго, осим необјективности јавног тужиоца, тужилачкој истрази се замера и већа склоност тужиоца ка злоупотреби положаја, услед чега долази до повреда права и слобода окривљеног. Напоменимо још једном да се у истрази предузимају многе радње, попут претресања стана, претресања лица, одређивања притвора, забране напуштања стана, забране посећивања одређених места или комуникације са одређеним лицима, којима се окривљеном ограничавају основна људска права и слободе. Према самом Уставу о таквим правима и слободама мора одлучивати суд, а не јавни тужилац, тј. орган управе или неки други орган. Управо због тога у српском праву тужилачки концепт истраге подразумева постојање судије за преткодни поступак, чија је основна функција да штити основна људска права и слободе. Тако судија за претходни поступак доноси наредбу о претресању стана и других просторија, наредбу о

21 О томе вид. М. Шкулић, Г. Њл£ћ (2012), 56 и даље.

215

Наталија Живковић (стр. 207-225)