Анали Правног факултета у Београду

да Стишиц подстиче Европљане да отпочну реализацију плана који подразумева већи степен интеграције и унификације. Међутим, без имало сумње у добре намере аутора књиге, ако је судити по предложеним структурним и политичким реформама, делује извесно да се Европљани неће вратити са штитом.

На самом крају, да се вратимо на случај нашег путника намерника, који је почетком овог миленијума напустио Београд и кренуо ка Лисабону. Њему је увођење евра, без сумње, олакшало свакодневни живот. Док путује, он ужива у позитивним екстерним ефектима заједничке валуте, без обавезе да плаћа трошкове које та валута ствара. Иако делује парадоксално, могла би се бранити теза да највише користи од монетарне уније имају државе изван еврозоне. Као неко ко долази из државе која није чланица Уније, Стиглиц је свакако могао то да уочи, али из непознатог разлога он то није учинио (или нас, барем, о томе није обавестио). Домаћини који су угостили нашег путника подједнако уживају у свим благодетима које собом носи заједничка валута а које се, из перспективе појединца, пре свега, огледају у мањој асиметрији информација и знатно мањим трансакционим трошковима. Међутим, поставља се питање да ли су Европљани заиста спремни да се одрекну националне суверености у домену монетарне политике зарад уживања у благодетима заједничке валуте.

Без обзира на то да ли ће читалац имати разумевања за предложене реформе или не, није спорно да је аутор зналачки указао на најбитније несавршености јединственог валутног подручја, које су настале као непосредна последица увођења евра. Због тога Стиглиц заиста заслужује велико признање и сваку препоруку за читање!

236

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017