Анали Правног факултета у Београду
Иако је било „безброј“ случајева који су под њега потпадали 44 , канцел параграф за време важења Видовданског устава ниједном није примењен, пошто о њему није донет законски пропис. Услови за његову примену стекли су се 1929, односно 1. јануара 1930, када је ступио на снагу југословенски Кривични законик, а са њим и његов §4OO. Тај параграф је представљао преузету одредбу ст. 7 чл. 12 Видовданског устава којој је додата казна, и то према немачком узору. Параграфом 400 прописано је да „верски представници који употребљују у партијске сврхе своју духовну власт преко верских богомоља или преко написа верског карактера или иначе при вршењу своје званичне дужности, казниће се затвором до 2 године или новчано“.
Коментаришући §4OO југословенског Кривичног законика, М. Чубински је навео да он „не забрањује верским представницима ни лично учешће у политичком животу, нити давање савета па чак ни вршење директног политичког утицаја на вернике у приватном животу“. За кривичну одговорност верских представника због злоупотребе духовне власти у партијске сврхе било је потребно да се дело учини: „1) преко верских богомоља, тј. код ма каквог чинодејства које улази у појам култа (миса, парастос, верска процесија и тд.); 2) преко написа верског карактера (књиге, чланци у штампи, прогласи, плакати, тзв. ‘посланија’ и т. сл.) и 3) преко којих других радњи, које су учињене при вршењу званичне духовне дужности. У овом последњем случају нарочито је важна проповед , која може послужити и служи најчешће као оруђе политичке агитације“. 45 Све у свему, канцел параграфом „свештенство није деполитизовано“. Речју Лазе М. Костића, свештеницима не само да „није одузето активно бирачко право него чак ни пасивно (којега су лишени државни чиновни-
44 V. Novak, 147. На изборима у марту 1923. године, сарајевски срески начелник је приметио један строго поверљиви начин агитације који су водиле хоџе и хадије. Радило се тако да „извесна поверљива особа поручи на дан два раније неком угледном муслиману дотичног села да ће му те и те вечери доћи и на конак и ‘мухабет’ па нека позове неке своје ‘ахбабе’ и ‘достове’ из села, што се све до ситница и изврши. Заказаног дана дотично поверљиво лице је на месту и прва му је дужност да са свима присутним ‘клања’, а иза свршеног овог чина држе поверљив говор такозвани ‘ваз’. Ово се слуша са таквом пажњом као да сам Алах на њихова уста говори.“ Оваква агитадија је била врло успепша с обзиром на то да је ~муслиманска тежачка маса већим дијелом врло наивна“. Срески начелник из Вишеграда је, 1923, закључивао да ,док се год буде пријетило одкривањем жена и обарањем авлија муслимани ће гласати за онога који им чува те њихове светиње“. Уместо одговорности по одредбама канцел параграфа, билоје случајева прекршајне одговорности. Тако, на пример, у Градачцу „двојица хоџа кажњена су са по 250 динара зато што су препоручивали народу да иду на Спахину скугаптину“. - Husnija Kamberovic, Mehmed Spaho 1883-1939, Politicka biografya, Sarajevo 2009, 62, 64.
45 M. Чубински, 577.
45
Марко Павловић (стр. 28-49)