Арнаути и велике силе

7

Ако какав етнограф хоће да види прави арнаутски тип, он мора отићи у Реч, Чидну, Фанду, Пуљат, Никај и Мертур. Сви други, щи се зову Арнаута, нису Арнаути и ако арнаутски говоре. То су све сами словенски и римски типови, то су пословењени и романизовани Дарданци, Скордисци, Беси, Тривалци итд. Прави арнаутски тип je мршав и ситан, у њему има нетто циганско, финичанско 7 . У осталом Арнаути подсећају не само на Финичане, него чак и на пра-људе из преисторијског доба, на оне људе којп су због страха од дивљих зверова спавали на дрвима, за која су се држали својим реповима да не падну. У доцнијим хиљадама година, у којима се људски реп све мање употребљавао, та] орган човечјег тела све више je кржљавио, док се најзад у историјско доба није свео на оно неколико коштица у тртиди. Једино међу Арнаутима изгледа као да je и у XIX веку живео join по који репат човек. Барем аустр. консул Хан вели (у првом делу своје горе поменуте књиге на страни 63); „Има их од две врсте, с малим коњским и с козјим репом. Они који су репом обдарени, врло су јаки људи и нарочито издржљиви пешаци. Пре неколико година умро je један од њих, који je могао за дан да пређе баснословие даљине. Taj je човек, при извесном послу, морао руком да задигне свој реп, да га не укаља“. Северни Арнаути су брахицефала , докле су они који живе јужно од реке Шкумбе, долихоцефала. Дакле чак и анатомска разлика у кроју главе! Срби и Бугари владали су Арбанијом од XII до XV века. Арнаути су се са својим освајачима тако измешали, да нису могли очувати свој народни тип. Две трећине свију настањених места имају

7 Јасшребов, у Споменику Срп. Краљ. Академије,, XLI, стр>. 333.