Арнаути и велике силе

134

Замршена организација Источне Румелије, надкојом су се онолико знојили најбољи дипломант европски, не би ли je осигурали Турској, срушена je за једну ноћ и то једном оперетом, која би ce могла звати „Чардафон“, и сједињење северне и јужне Бугарске постаде свршен чин. У Берлинском Уговору беше направљена грдна рупа. Па. зар није: т}фска војска одмах јурнула у Румелију да поврати старо стање? Голц-паша, који je тада био у турској службы, беше то одмах предложио и гарантоваше Султану да he с једном од оних двеју дивизија, колико их беше у цариградском гарнизону, повратити Источну Румелију у пређашње стање и то за неколико дана; али султан Абдул Хамид II сматрао je цео цариградски гарнизон као своју телесну гарду, и да би сачувао своје слатко „Ja“, оставио je Бугаре на миру. Можда се падишах надао да he „високе“ уговорнице Берлинскога Уговора оружаном снагом бранити своју творевину, ако ни за што друго, а оно да би сачували достојанство Великих Сила. Али ако je „Ефендимиз“ одиста имао ту наду, да на тај начин дође опет до своје провинције, онда je он заборавио ужасан респект, којн све Велике Силе имају пред сваким свршеним чином. Великим Силама није ишло у главу да су Бугари то урадили на своју руку, него су мислили да je прокламовање уједињења обеју бугарских земаьа у ствари дело Русије, да би барем један део свога Сан-Стефанскога Уговора остварила. Али Русија je овим свршеним чином толико исто запрепашћена као. и остале Велике Силе. Шта више, била je страховито љута на Бугаре, што су тако велику ствар отпочели не само без допуштења, него чак и без знања руске владе. Да би казнила Бугаре за то, Русија позва натраг из бугарске војске све своје официре, који су ту војску створили, и тако je обезглавила бу-