Арнаути и велике силе

144

he она водити своју властиту, од Русије незашсну политику. Ако Аустрија не покаже непријатељства према то] ново] Србији, ова нема никаква разлога да ради руске послове. Али да оставимо то на страну. Ако смо ми с Италијом у истинском савезу, онда нам руска флота у Јадранима никада не може бйти опасна ; ако ли Италија постане наш непријатељ и руски савезник, онда руска флота може у ма коме италијанском пристаништу наћи тако исто свој ослонац као и у српском. A већ о томе и да не говоримо да с дефинитивним решением балканскога питања престаје и свака супротност између аустријских и руских интереса, jep je та супротност никла из супарништва тих двеју сила на Балкану. Према томе глупост je O' томе говорити да би српско пристаниште на Адрији било ослонац за Русију. И према томе шта се нас (Аустријанаца) тиче, да ли he Драч бити арнаутско или српско пристаниште? „Ко xohe да разуме а}штријску политику у опште, тај мора знати да се око Арбаније одавно бакћу врло ревносно како Аустрија тако и Италија. Истина обе су државе уговориле 1907 г., да Арбанија, ако би Турска пропала, постане независна; али обе те Велике Силе боре се за слободу Арнаута само зато, што свака од гьих рачуна да ту автономну Арбанију подчини своме утицају. „Аустрија не може никада Арбанију присвојити. Ако je икада тај план постојао, он je напуштен онога часа, кад je Аустрија допустила да Србија освоји Санџак и Стару Србију. С друге стране Аустрија неће да Италија присвоји Арбанију. Па шта онда да буде с том Арбанијом? Треба ли она да постане засебна држава, или да се подели између Србије и Грчке?