Арнаути и велике силе

156

да сами заузмемо место докле га други ни je заузео,“ то беше тајна лозинка с којом су и консервативни политичари и тромији елементи увучени _у матицу активне балканске политике. Чак и полузванични листови, као например „Трибуна,“ загазише у ову борбу. Taj лист нише у априлу 1900 године: „Ово море, које би управо требало да je само италнјанско језеро, отргнуто je делимице од нашега утицаја због наше политичке и привредне небрижљивости, и то море биће за нас изгубљено онога дана, кад се у Драчу, и Валони залепрша аустроушарска или руска застава. “Па онда... у случају да се Турска распадне „Италија не може са своје ■стране никада допустити да се ичији туђ интерес утврди у Арбанији.“ (Хлумецкн, стр. 156 —159). Међутим док се ово све у Италијн радило и писало, Француска je исплатила Италији своју мёницу с дугачким роком и Италија je, на основи права јачега, анектирала цео Триполис, па je чак узгред метнула своју руку и на важнија острва у Јегејском Мору. Али као што анексија Босне и Херцеговине није утолила аустријску глад за освајањима, тако и анексија Триполиса није заситила Италију, и обе „савезнице“ наставиле су своју међусобну подземну борбу како у Арбанији тако и у Македонији. И као гром из ведра неба, Балкански Савез разори све те кртичњаке на Балканском Полуо•стрву. Грчкавојска заузе Сол}ш, српска и бугарска војска освојише целу Македонију и Тракију, и што je још важније за „савезнице,“ српска војска продрла je чак преко непрелазних -арнаутских Алпа и допрла je до саме Адрије, заузевшп једно парче њене источне обале, око које се тако одавно ■■бију те две велике силе.