Арнаути и велике силе

155

У Риму су тако исто добро знали као и на другим местима, да властитост на једној обали Адрије не може никада никоме дати превласт над Јадранима и да je према томе страх од Аустрије, да би се могла дочепати и западне обале јадранске, сасвим неоснован ; али од тога фантома нажало je направити врло велико страшило. Чак и умерени политичари као што je доцнији министар спољних послова Сан-Ђулијано и Гвичардини нису се устезали да својим беседама и списима узбуне јавно мишљење Италије, доказуј}'ћи како АустроУгарска намерава да рашири своју сферу интереса далеко на југ, и да би остварење тих планова састављало тешку повреду свију италнјанских права и интереса. Они, који су направили то страшило, знали су врло добро да ће се врло брзо познати да се иза њега ништа не крије, зато су скоро и бацили то средство, па употребили јаче. Италијански народ треба да заложи сву своју снагу за један нов политички идеал а то je: да „поврати италијанско искључиво владање на Адрији.“ Истина дотле се ваљало борити за равнотежу на Јадранима ; али сад наједанпут пуче глас; „Јадрани су само италијанско море.“ Из почетка су том узвику додавали: „и арбанаско.“ Па онда je тај поклич постао још одређенији. „Наше море“ хорило се из небројених беседа, „наше море“ зове се орган италијанског друштва за флоту, „наше море“ постаде мотив, који води штампу, „наше море“ посташе речи, које електризирају народне масе. Истина тај поклич сасвим je противан теории о равнотежи на Јадранском Мору, али то не мари ништа. Програм за народну и политичку експанзиву беше нађен, а већ оно старо страшило од аустроугарске опасности нека послужи онима, који се још устезаху да пристану уз тако горопадну јадранску и балканску политику. „Ваља