Арнаути и велике силе

154

Како влада тако и приватна инициатива, и дипломатија, и штампа, и Парламенат, а после малога затезања и индустрија и трговина, сви се удружите да сложно пораде за и привредну превласт Италије у Арбанији и у Македонии. Ту није више било ситничарских задевица између појединих надлежности, ту није било скомрачења односно потребних сума. Циљ, који je себи поставила Круна заједно с народом, нађе потпору код свију фактора и код свију власти. Врло тачно примећује Лоазо: „Италијански интереси у Арбанији нашли су како у штампи така и у Монте-Читорију и у Квириналу врло обазриве браниоце. Краљ Виктор Манојло 111 зна много боље, него министри његовога ода, колико су тешки арнаутски интереси на вази италијанских интереса.“ (Les chemins de fer du Balkan occidental Revue de Paris за мај 1901). Само томе силноме притиску има се приписати што je тако извештачена акција имала великое успеха. Најпре су били Арнаути у Италији, који су саставили нови програм: „да Италија преко својих грађана арнаутског порекла покрене пародии покрет у Арбанији, да у њој створи италијанску цивилизацију, па онда да je претвори у автономну провинцију“. Овај програм наишао je испрва на тромост масе италијанскога народа, за којега je Балкан био сасвим туђа ствар, и примљен je тек онда, када су неколике важније личности успеле да преко штампе дарну народно осећање у најосетљивпје место, да изазову неповерење противу Аустрије. Народу je протумачено, да цела та акција треба да буде одбрана од аустроугарских прохтева на Арбаннју. Измислише појам о „јадранској равнотежи“ и показаше опасност за Италију ако монархпја добије превагу у Арбанији.