Арнаути и велике силе

28

ca животом и обичајем Гега“. (Хан, у пом. књ. -I, стр. 166). Да] да побегнемо од ових „песама“ у философију арнаутскога народа. Ево неколико његових пословица : Село je горело, а курва се чешља“. „Где многи шьуну, постане река“. „Какво место онакав и говор,“ (тј. управљај се према околностима). „Добар ретко кад доживи што добро“. „Ниси ти никад под теретом какио“, (тј. не знаш ти join шта je мука). „Ђон зна шта je у врећи“, (тј. зна да je у 'врећи камење, којим je тукао своју жену). „Ko je посејао, да Бог да не пожео“. „И срамота je за живе људе“. „Где je мач ту му je и вера,“ (тј. чија je вла.давина онога je и вера, cujus est regio ejus est religio). iMopa бити да ce ово последње арнаутско „ нацело " веома допало језуитима, кад су се попадали да he из бупуће арна}пгске државе моћи покатоличити цело Балканско Полуострво. Срећно им било! „Бистар, храбар, али у највећем степей}'' неспособен за образовање и свереп арнаутски елеменат, играо je у турској историји судбоносну, злосрећну улогу. Што je више опадала народна турска снага, све потребнији постајаху Арнаути, и они су турско име покрили стидом и срамом и у рату и у миру, а при том су увек показали савршену неспособное! да се развију до каквога вишег друштвеног реда. 31 Арнаути не састављају никакав народ, него известан број средних племена (фисова), која свако за себе одвојено живе". 32

31 А. Philipson, Europa, Wien — Leipzig, 1906, cip. 255. Цитат Жупанићев у његовој књпзи, стр. 35.

32 Нико Жупаннћ, у пом. кш,, стр. 36.