Арнаути и велике силе

42

Пр илепа, Битоља, Дебра, на Везирову Мосту, свуда су Арнаути, видећи да ће заједно с Турцима бита побеђени, истицали белу заставу, као знак да желе да се предаду ; али у свима там приликама, где су Срби испрва поштовали белу заставу, свуда су Арбанаси осуди плотунима на пријатељске руке, које су им биле пружене. Чак и арнаутски рањеници пуцали су на српске војне лекаре, који су им ране превијали. Они се претвараху да су мртви, само да мучки убију с леђа каквога српскога официра., Дешавало се да се читава арнаутска села предал}' првом српском официру који je с малом претходницом наишао на дотично село, да му бајаги предавали што су год имали од оружја, али чим je тај официр јавио команданту главке војске да je пут Слободан, jep се дотично село предало, и чим би он с предводницом пошао даже, Арнаути, су из заседе сипали плотуне на то мало одељење српске војске. Наравне да je онда тај официр командовао претходници „на лево кругом“, да je похватао све те издајнике, који му беху дали славну арнаутску „бесу“, па je погазили, да je у том истом селу нашао још трипут толико ор}окја, колико му je било предато, и да je онда тај официр пздајницима судно по ратноме праву. Обожаваоци Арнаута у Аустрији направили су од тога ратнога кажњавања читаве „ужасе“ српске војске, које су они распростирали кроза све новине на немачком језику, и ако je у исти мах турски лист „Икдам“ писао с највећом похвалой о понашању српске војске у освојеним турским провинцијама. Чак и они рањеници Арнаути, који су у ерпским пољским и резервннм болницама лечени и неговани као год и српски рањеници, нису имали разумевања за толико човекољубље. У њиховим постељама нађени су пуни револвери, услед чега морало се наредити, да у свакој рањеничкој соби,