Арнаути и велике силе

47

несену њиховој вери. Нигде у Европи није тако јевтин људски живот као у Арбанији, у земљи крвне освете, којасе не сматра као злочинство, него као света дужност, и сваки убица налази свуда отворена врата, Pisa којих га заштићава гостопримство. Преко 70°/о свију смртних случајева мушкога становништва долазе од крвне освете. Још данас сматрају Арнаути за срамоту умрети у својој постели. Нема теже увреде за Арнаутина него кад му се каже: „да Бог да умро од какве болести“. Католички свештеници боре се против овога ужасног обичаја, али забадава. Косовски валија нише 6 септембра 1897 год. великом везиру : „Пошто државне власти немају снаге да изврше своје наредбе, то сва злочинство. остају некажњена , што све више подиже непослушност Арнаута; све судске пресуде остају на хартији; јавна сигурност просто је илузија.“ Хилми-паша хвалио се у августу 1903 године маркизу Гвичардини, да му je пошло за руком за неколико месеци разоружат!! становништва горње Арбаније, укочити све зликовце и извршити 5000 „измирења“ крвно завађених људи, и да je тиме спречио толико исто злочинстава и повратио мир у 10.000 породица. „Али овај успех Хилми-пашин није дуго трајао; тек што су турске трупе оставиле Арбанију, настало je старо убијање и старо анархично стање. Само због те безграничне анархије држе се Арнаути join с Турском. Ова je хтела у Скадру да постави нарочит суд, и послала je два судца тамо ; чим су стигле судијеу Скадар, већ сутра-дан Арнаути су их убили. Њихове убице осташе некажгьене. Ова слобода да могу чинити злочинства некажњени, Арнаутима je тако драга, да су сасвим равнодушии што су они једини народ у Турској, коме није дризната народна индивидуалност. А и како he бити при■зната кад те народне индивидуалности и нема.