Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Дрхиз за историју ерпске православне карловачке митрополије ___ 19. —

Стратимировић је поп Петру уз речено издање послао и издање млетачко од 1777. на новогрчком језику 8" 603, које се такође налази у реченој библијотеци под бр. 80. односно 52. 1Х. ог. 89,

У истој библијотеци има Арменонулов Рготршагшт — само на латинском језику штампан у Лозани 1580. 129 стр. 390. под бр. 0134. односно 46. Џ. в.

ПШпа је поп Петар одговорио митрополиту Стратимировићу на његово питање: постоји л' каква разлика између старогрчког Армелопулова језика и новогрчког издања; види се из наведена писма поп Петрова.

Из истог се такође види, да је поп Петар Витковић био што-но реч »савршен и латинац и грк«, каквих ми данас немамо свештеника поред свију наших испитаних професора, др. филозофије, данашње богословије и ђака с положеним испитима зрелости са одликом и свршених правника.

А поп Петар није учио нити свршио богословију!

Па кад поп Петар није дочекао да му превод Арменопулова ПрбХефоу-а — ргоштриата угледа света, наишавши на речено његово писмо, сматрали смо за своју дужност да му бар речено писмо обелоданимо, да данашњи наш нараштај види, каквих смо ми у »старо време« имали спремних свештеника, и да за спрему и дораслост није довољно само свршити стручну школу, него труд «и воља за науком.

Из нове је богословије изишло подоста спремних богослова, који су обећавали да ће у животу продужити науку, и бавати се књижевношћу; но нажалост врло их је мали број који и даље уче и пишу.

А међу млађима, по неки и ако се бави писањем, не ради солидно, него несолидношћу — крађом туђе муке — престављају се као неки учењаци, што је за осуду велику.

Да се види, ко беше речени поп Петар Витковић, навешћемо У кратко његов животопис, што је изишао у Ш. чести »Летописа« Матице Српске за 1825. годину.

»Поп Петар син Јосифа проте Јегарског (страдање и тавновање Јосифово услед денунцијације учитеља српског у Јегри Роме Димитрија, да јегарски Срби стоје у вези с Турцима, описано је на истом месту на стр. 17—25.) рођен је у Јегри 20/УП. 1754. + 24/1. 1808., учио је славенски код тадашњег учитеља јегарског Атанасија Поповића, гимназију је свршио у Јегри код језуита, филозофију у Бечу за време бављења Доситија Обрадовића, с којим се дружио и који га је поучавао у грчком језику и потстицао да проучава старе класике и класична дела.“

„Петар је мислио да се посвети калуђерском чину, но породичне прилике нагоне га да се посвети свештеничком 1. Нов. 1774. рукоположи га митрополит Вићентије Јовановић Видак за ђакона, а 21. и. м. владика бачки Мојсије Путник за свештеника.“

„Поп Петар буде додељен за капелана пароху јегарском Гаврилу Крстићу, а кад је исти 1776. постао темишварским протом, постане парохом јегарским.“

„Као парох јегарски поп Петар је био ревностан проповедник слова божија и примеран свештеник. Те како се јегарска прква налазила у врло бедном и жалосном стању, а власти не доспеше да се сагради нова црква, поп Петар употреби згодну прилику када је цар Јосиф дошао у

Јегру, те му је писмено предао молбу за допуст, а подједно му и усмено *