Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Дрхив за историју српске православне карловачке митрополије 77

дегп дет gesamten Clero und Nation verliehen von ihnen aber niemand bey dem Synodo erschienen, weder dem Synodo die Volimacht ertheilet worden, sich in einige Handlungen in Ansehung der Privilegien Anliegenheiten einzulassen, zumahlen zu solchen Verhandlungen nicht Synodum, wohl aber ein National-Congress zu berufen erforderlich gewesen ware. Dass obstehender Ausdruck von denen durch den Synodum 1776. вејаз5е wordenen Antršagen der Nation billige Ursach zur Beargwohnung und Missiallen gegeben habe, hat seine Richtigkeit, wie aber solcher in den Regulaments-Eingang eingeflossen seye, ist mir und denen Bischofien um darumen nicht begreiflich, weilen selbe vor oder bey dem Synode, einige Antrige zu machen, nicht einmahl vermogend gewesefn, da das zur Ausschreibung und Zusammenberufung des Synodi von Ihro K. K. A. Maitis unter 20. aug. 1776. erlassene allerhochste Rescript selbsten zu unserer Rechtfertigung: das Widerspiel bezeiget formalibus : Da wir zu endlichen Berichtigung deren in ihrem Zuge besfehenden auf das Privilegiale, Religions- Wesen, und auf die Regulirung: des nicht unirfen Cleri die Beziehune nehmenden Geschdffen ита su, de» sol ги етјобдењп ћабепаењт Кипатасћитад аез его tete Iiajradschem, National- Regutaments abermahlen einen nicht unirfen Bischećfi Synodum zu Carlowicz auszuschre!ben, zu dessen EFrojfnung den 21-ten kinftigen Monats Septembris neuen Sfyls zu безшттел hiebey aber zu unseren Kaiserlichen Commissario den Grafen Jankovics de Daruvdr zu benennen befunden, der dann Unsee дпаdigste Gesinnamgem Willens meynung vorzufragen ћатг.

(Наставиће се.) ~АРРАЉЕЕЕАРААЊ

КЕ

Страдање Архимандрита Андрије Атанасијевића и неколико његових писама.

Милутин Јакшић је у својој књизи „О Вићентију Јовановићу“ Н. Сад 1900. на стр. 64 – 6. навео: каква је питања искупљеним у Осеку владикама упутио митрополит Вићентије 18. Маја 1784. и одговоре њихове на њих.

Под 13. је навео: „Митрополит пита, шта да се ради са архимандритом Андријом Атанасијевићем, који није могао да изравна рачуне, те га је митрополиг због тога у манастир затворио. Епископи траже његове рачуне, а ако несу ту, дају пуномоћ бачком епископу (Висаријону Павловићу), да место њих буде на истрази, и да истрага буде милостива, и што је за пређашњег митрополита (Мојсија Петровића) било, то да се опрости, јер кад се од других несу дневни рачуни тражили, не треба ни од њега, којега од младости познају као непорочна у служби“.

А. на 105. рече како је „главни (други) повод размирицама био арх. Атанасије Дтанасијевић. Њега је митр. позвао, да за 30 дана намири неке своте у рачунима својим, иначе му је претио затвором«. Затим је навео како је био мучен исти архимандрит у Хопову у затвору.

Да се види у чему је била кривица Дтанасијевићева, навешћемо овде следећи записник о њојзи, који се налази у Једној рачунској протоколи.

Исти гласи: »Понеже, какФ по милостивЂИшем указе из монастнра Ремете, 16. Мач 1733. издатогљ Ф ПреФсвиценнЂИшаге и сло-