Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 43

Да ли је владика Димитријевић напослетку био потврђен од дворског војеног Савета за администратора, не види се из поменуте рукописне књиге. Швикер је навео да је био потврђен, и то само за духовне ствари у Архидијецези, а у остале дијецезе да се нема —— осим своје — ништа мешати.

Ну, за ту своју тврдњу и он не наведе другог доказа, до ли што се позвао на један пригодан говор барона Енгелсхофена од 1748., ког је говорио у Темишвару, и који се налази у архиви некадашње дворске уг. Канцеларије. („Оје Мегешјрипо der beiden Metropolien von Belgrad u. Carlovitz“. Wien 1881. crp. 69.)

Борба о администраторство владике Димитријевић аводила се свом жестином између осталих владика и народа — особито будимаца и сентандрејаца — који су држали страну администратору. И за чудо, кад је дошло до избора 30. Марта 1731. буде једногласно за митрополита изабран Вићентије Јовановић владика јенопољскоарадски, а за тим одмах сутра дан јавно инсталисан у цркви и положи у руке царска комесара генерала гроФа Локатела заклетву верности.

Чим је митрополит Вићентије сео на митрополијски престо, није имао тако рећи ни једног дана мирног.

Водио је рат и са владом и са владикама, те напослетку скран зажелео је мира и у Октобру 1736. буде му додељен за коадјутора речени владика темишварски Никола Димитријевић.

До данас није коначно решено питање, да л' је сам Вићентије тражио себи коадјутора, или му га је круна наметнула. Ал се зна то, да је Димитријевић рђаво поступао с Вићентијем, због чега се овај и жалио јавно на њега.

Напослетку смрт Вићентијева (т 6. Јунија 1737.) учини свему краја.

По смрти Вићентијевој управљао је митрополијом коадјутор Димитријевић, који је и као такав дошао у заваду са осталим епископима, који захтеваше да по канонима и обичају по смрти Митрополитовој припада њима — синоду — право управљања митрополијом. Они поставише за свог пленипотенцијара владику бачког Висаријона Павловића.

И у тој завади стиже у Београд патријарх пећски Арсеније Јовановић-Шакабента у почетку Септембра 1737., и епископи синод — известе клир и народ 13. Нов. 1737. да је патријарх „на радост“ свих дошао у епископски колегиум, те га прогласише за свога старешину и позваше клир и народ да га и они за таквог признаду.

Дворски ратни Савет 10. Априла 1738. потврди га за духовног старешину и признаду му јурисдикцију у цркви и духовним стварима над клиром и народом, а 20. Октобра 1741. једва једном буде потврђен у Дрхиепископско-Митрополитско Патријарашком достоинству. Патријарх Арсеније умре 7. Јануара 1748.

Од смрти његове до избора Исаије Антоновића за АрхиепископаМитрополита (27. Августа 1748.) управљао је митрополијом бачки владика Висаријон Павловић, који је и од круне био потврђен именован — за администратора.