Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

326 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Шта сам пак све написао и издао од 1864. године, кад је изишао мој први смеран рад, до данашњег дана, види се из моје „Библијографије“, коју данас пуштам у јавност.#)

Какав је досадашњи мој књижеван рад и да л сам ја шта и колико привредио њиме српској књижевности, остављам нека други о њему изрекну свој суд.

ја пак од своје стране смело могу тврдити, да сам се увек при своме писању држао истине и свога уверења, те и ако саму својим полемикама по чешће био и мало жешћи — а особито спрам несавесних књижевника —, то нисам никада никоме ни једне речи подметнуо, нешто рекао, што он није рекао, нити чије речи и наводе изврнуо.

Признајем, да сам својом полемиком и писањем стекао много непријатеља и навукао на себе многих неугодности, Ал одрастивши у кући родитељској, где нас је мати учила да не лажемо и не полагујемо, а отац се држао принципа. „Чинећи своју дужност, високопоштујући и духовну и мирску власт, никакве се страхоте не плашим«; нисам могао ни ја, као ни брат Јован-Иларијон друкчије писати, него што сам писао.

Доситије је рекао: »Да свак хоће, колико може, много би више било добра у свету.«

А ја смело тврдим: Да је свачија породица — синови — учинила онолико за српски народ и у јавном животу и на српској књизи колико нас четири брата Руварца, да би наш народ и књига много и много боље стојали, него што данас стоје.

Српска народна пословица добро вели: »Не стоји кућа на земљи, него на жени«, зато не могу ни ја, а да овом приликом не признам, да доиста много за свој књижеван рад имам захвалити својој супрузи Софији. Она ме је својом вредноћом, и увиђавношћу ставила у положај да сам се могао сав посветити књизи и да нисам морао и кућну бригу водити, а уз то много и много вечери пробавила до неко доба радећи свој посао и читајући, а ја пишући, не проговоривши ни речице да ме не буни, док су њене другарице вечери проводиле у друштвима и забавама, Хвала јој и овде на томе!

Признајем, да сам много дужан своме брату Јовану-Иларијону, што сам могао написати и издати оно, што сам до данас написао и издао. За то и посвећујем ову расправу о »Историји катихизима« од Јована Рајића „његовој сени, јер је и он све што је писао, писао само из љубави према истини, уверен, да само чистом историјском истином може користити свом милом српском нароцу.

Већ је и покојни Иларијон сумњао у истинитост Рајићева приказивања „Историје катихизма“, и моје се братско срце радује, што сам ево дочекао да докажем, како је право он имао, када није Рајићу све на реч веровао. Докази, што их овде износим, морају свакога уверити, да је арх. Јован Рајић безразложно и неоправдано бацио љагу на наш Синод од 1774. кад му је подметао да је био вољан примити за Србе римокатолички катихизис. Та он је бар био историчар, те знао, да се истина затајити не може, па је ипак то покушао и све до данас му се веровало. |

Сада је пак позната истина о »Историји катихизма«, и сени покојнога Иларијона мора пријати, што смо се отресли још једне лажи и дознали и познали исту.

Док је Иларијон био жив, он се бојао и страховао због мене, јер је и сувише добро знао из свога искуства, како код нас пролазе борци за истину. Световао ме је и чак корео, што се нисам умео уздржавати да сваком и о свачем истину кажем и за то сам, да га не жалостим, многе моје радове без навода свога имена штампао, јер колико год су њега нападали, сумњичили и погрдама обасипали што је истину тражио, толико су мене још више, будући да се ја нисам умео уздржати у жестоким полемичким борбама а особито нашега народноцрквенога живота, у што се покојни Иларијон није никада мешао.

Доживео сам много полемика, али сам и многоме лажну образину с лица здерао и приказао га народу онакова какав је. Колико сам год иначе волео и слушао старијега брата, у том га нисам могао послушата и гледати, како царује лаж и поквареност и у историји народној и у политици. Радио сам као и он и борио се за истину и правицу, како нас је покојни отац учио, који и сам због

#) По истој, до сада сам написао и издао 904 рада које у листовима, које посебице у броширама и књигама, од којих 80 посебице отштампаних или засебно штампаних,