Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 153

Ашче не би изрјаднаја својства, и освидјетелствованаја по бла-

городному карактиру В. Б. дјела и дјеланија, јемство сему моему предпријатију била, воистину знал би аз далше молчати; по внегда обаче ласкају себје јако В. Б. дерзости ради сеја мња безодвјетним

возимјеет; тјем в сљед сего моего увјеренија возжелах на високое

разсуждение и по обстојателством негли и одобрение сљедујушчаја моја нижајшаја мњенија В. Б., не аки раб Господину, но аки син отцу чистосердечно поднести, чрез то Роду моему валахијскому с јединија, с другија же страни Роду Сербскому в негоже средиње шчастљиво и задоволно поживих, и многаја от него благодјејанија вкусих, — ниње — јегда вси близ пропасти и смерти народнија бихом, из неја же нас всевидјашчее праведное око Божие спасло јест, вјерное по слабим моим силам служеније творити, за главњејшују цјел с тјем имјеја будушчее согласие разнојазичних Христианов же и Архиереев от јединија и тојажде церкве Православнија восточнија во Аустријских Державах обрјетајушчијасја.

Ваше Блаженство! Аз мњу, јако В. Б. желаете состојаније Народа Сербскаго обезбјешчено видјети по основоположенију једна-

кости права народов и народностеј; хотја сие тако јест, ничим менше из горјепомјанутаго зрјенија пункта исходја — принуждајусја

молити, што би В. Б. изјавленују Народом сербским под 5. Маја пр. г. од самосталности Народа валахијскаго жељу по правдје и · правоти подкрјепити извољело.

Народ валахијски по мњенију своему на нижереченој Народа Сербскаго Прокламации основаному церковнаго средоточија, а по иним обстојателством и политическаго по једнакости права опредјељаемаго Народнаго состојанија лишаетсја. Крајнее јест времја, јако "да В. Б. опредјелително изразите сја за самосталност церковну и гражданску Народа валахијскаго.

Сим лојалним поступком не мислите, мољу, јако раздвои се церков — не — зане с тјем взјазасте ју твердјеје, нежели кто может себје представити.

Аз под самосталностију Романов в призрении Православија нашего не ино што разумјеју, развје внутренеје независимое Правленије Јерархии валахијскија от Сербскија, обје обаче сија Јерархин да пребудут јединаја Церков по вјерје вјероисповједанију и Догматом тако, да сија, сушчество церкве восточнија состављајушчија части, јединаја Јерархија, без другија ниже разсуждает, ниже пресуждает, и да сего церковнаго сојуза и согласија сљедство будет соединеније

вјери и причастије свјатаго Духа за које ми звани и должни јесми

дјелати. Призрјении политическаго состојанија желају, да и мој Народ

по једнакости прав положение своје политицје получит. Живим Богом кленусја, јако поводом сего моего писанија не

. .

каковаја суета но деноношчное старание моје јеже мње церкви нашеј и всему нашему Христианству под милостивим Аугустњејшаго

Императора скиптром находјашчемусја без различија јазика и племене вјернују творити мошчи услугу, служио јест.

Увјерјају далше В. Б. и о том јако сие јест јединое средство,

за јеже между двома сима Народма в ветхија мерзости и между-