Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

276 Архив за историју српске. православне карловачке митрополије

Навешћемо овде још и два школска предмета.

ХХ.

Пр. 9. окт. 1755. в Карловцје.

Духовному Конзисториуму Пречестњејшим и Словесњејшим Господам Господам

мње милостивим Г. Отцем и Благодјетелем всепокорњејшее доношение,

Во глубочајшеј покорности духовному конзисториуму принужден јесм со сим принести, коим образом Их Ексцеленција о промишленију, о обпичеј ползје попечение наипаче школи и науки в народје своем поставити на сја пријал, что и самим дјелом Богом настављаем, оное јавје исполњает јакоже во прочих варошах и сељех, тако и у Ердевику не ради приватнија коего, али ради обшчија ползи школе бити милостивјејше изволил са приложением указа, да, ашче мирски невосхотјат, тјем свјашченици неслужат, что так и случилосја, которују неслуженија вину попови пред људма на мја полагали, аки би ја узрок таковаго архиепископскаго указа бил, и тако доволно в презрјении пребих, обаче тако је учение началосја, и ја по моему могућству аки магистер погодихеја в том служити, то попови начали по њеколико учеников не бригушчи о указје Арх. Митрополитском при себје держати, и сице обшчеј шкоље разорение наносјат, гди безчинием их приватних учеников, мои ученици и: школа вкупје со мноју не точију в церкви но и вездје припјатствујутеја, и с приложением их, что они сами кромје школи и магистра могут учити дјети, презрјение конечно начинати сја; а ктому наипаче поп Јосиф (Алексијев) свободу, вевјем от кого, имјеет творити ми припјатствие в звании моем, гди он всечасто, а наипаче јегда напиетеја, в школу приходит и весма неприлично творит сомноју и ученици моими, что здјес неудобно всја безчиниа јего по рјаду пространо положити, јако на конец и бити мја дерзнул жестоко с приложением до људеј, јако ја јему срамнија њекија рјечи в шкоље тогда сказал, за кое ја јединаго Бога во свидјетелство призивају, а и вси ученици сушчи в шкоље тогда, могут нелицемјерно показати, јако ја ничего јему, ниже једин крат когда либо сказал что срамно и непристојно, да толко с пристојним почтением напротив как јего так и прочих обходилеја. И прочее вси (кромје попа Кирила (Илића) твердо школу зашчишчајушча) согласили се между собоју истерати ме от магистерства, с приложением до људеј, за четиредесјат дјетеј двадесјат фор. дати ми, точију да би мене истерати и школу разорити удобјее могли.

А каковое би то јунаштво било, мене сиромаха низвергнути, гди ја не ради моеја самија, али болше ради обшчија ползи труждусја; јеже ли ја негоден то они могут и кромје зла, много примити, али не негодство, но точију свој обичај держат, как и в прочих мјестах попови школу и магистра терпјети не могут, не желајушчи коему в: науку произити, да би тјем в наукје неподобилисја; _ дља того ја всепокорњејше мољусја и просим духовни Конзисториум, пречестњејшиј и словесњејшиј Господие, воеже бисте сију отеческују милост мње сиромаху страному сотворили, или с подлиним указом вашим иначе тамо мене уредити или на конец времја мое по погодби до Ноемврија да окончим и плату заслуженују да примим. А при сем паки себе в вашују милост препоручују, ашче не би во Ердевику остал, да би мја во ином мјестје урјадити всемилостивјејше изволили, во јеже би ја сиромах страни сушчи прекормитисја могл, а дјети