Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 297

А ми за толике привилегие и свободу за будушчее уживање, покој и мир до своих грунтах, времене да непробавимо и трошка да неучинимо, воистину чудо би то било, когда би ми сие без труда, трошка и продолженија времене получили, јеже весма великаго труда и трошка потребовало.

"Сами вјесте колико су нам ти тамо вједома трошка узроковали, и вејакому мусилисмо давати у готову и у натури, а камо ли овдје

колико би требовало, кад би се имало откуд а конечно јест потреба. Пак опет много против тамошњаго не будет, зашчо ходим, молим

и нужду изјављују да јест крајњаја нишчета, нужда и убожество: и њеци вјерујут, њеци же осмјејутсја, и вјеровати нехошчут. И что

творити, принудити их немошчно да вјерујут, развје терпјети да.

јешче с поношением, како и случилосја что њеци пред нас полагали

и говорили да монастири доволно имјејут, прибили и от пустаијах коих к себје приемљут, и оставе их у себе содержавајут“) И се

#) Да је у ово време владало мишљење и код „господствујушчих“ да калуђери сакривају пустахије и новце њихове на оставу примају; види се и из овога.

Патријарх Арсеније ТУ. упутио је на фрушкогорске настојатеље овај циркулар:

Арсениј Божиеју милостију Православниј Архиепископ пекскиј, всјем Сербљем, Болгаром, Поморија, Далматии, Босни, Хорватскија, Херцеговини, обон пол Дуњаја и всего Илирика Патријарх.

Вејем всјех фрушкогорских св. монастиреј преподобњејшим Игуменом, Проигуменом, Намјестником, Братствам и служителем јавно творим: Како свјашчењејшее јеја ц. кр. величество, под 24. минувшаго м. Септемвриа љета текушчаго в милостивјејшем своем указје навједомо учинити изволиша, да понеже Их ц. кр. обршчер барон Тренк под дјејствителноју инквизициеју стоит, вољаже всевисочајшаја ц. кр. величества јест, да веја вешчи и новци ниње реченаго барона Тренка у Беч на сигурное сохранение отнесутсја, доказалосја и уразумјело, како њечто од вешчеј и новаца Тренкових у њекторих свјашчених лиц, и нарочито в манастирех закона нашего обрјетаетсе на остави и потаено: всемилостивјејше повељевше _ подобајушчују наредбу на все свјашченство и монастире учинити, како сих крјепко творим и заповједуем вејем вам в коем либо во фрушкој Горје монастиру живушчим, да ашче само чтолибо и у чем год от Тренкових вешчеј и новаца код себе на остави и потаено имате, или у кого инаго знате по совјестној спецификации у кого что, колико, гдје, како и когда оставлено, нам писмено да огласите, и кр. величество в високопоменутом своем указје, всјем от Тренкових вешчеј и новаца њечто у себе имушчим, или у инога знајушчим потаившимже и јавити нехотјешчим, по свегда скоро или ползно или когда нибуд јавити, и докажетсе потаено от кого и сакривено, кашчигу изложити все височајше изволили јесу, да обрјетеное Тренково возметсја и четвороструко онолико наплатитсе, и кромје того тјашкоју цесарскоју немилостију накажетеја.

Сие убо сице под сим наказанием чина и званија своего вам јављајушче, заповједуем да вејак Игумен во своем монастирје всем жителству огласит, и все сие здје уложеное прикажет, совјетуетже и научит, да ашче кто что от поминаемих барон Тренкових новаца и вешчеј у себје имјел, или у инаже вједал будет, скажет своему Игумену, Игуменже јакоже пред заповједахом окрестностно да јавит нам; иначеже сотворше и утаивше, насљедити будут предреченое наказание.

Дано в Карловци 27. Окт. 1746. Арсениј Чершвертиј

Препис се овог циркулара налази у патријарашкој библијотеци.

Барон Тренк р. 1711. спахија плетернички и брестовачки (у Славонији), са својим »пандурима“, које је скупио по Славонији и Срему — већином из Србаља —, у рату између царице Марије Терезије, баварског војводе Карла Алберта и пруског краља Фридриха П. и савезника одликовао се здраво у Шлеској, у Аустрији, Баварској, у Немачкој с Французима и Немцима, у Чешкој против Фридриха.

Барон Фрања Тренк, кога назва др. Фердо Шишић у својој радњи: „Егапјо Багип Ттепк1 пјесоу! рапдим“ Хастеђ 1900. „као једног од најхрабријих часника, пред чијим су именом дрхтали сви непријатељи царице Марије Терезије, који је сто пута живот свој ставио на коцку