Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

296 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

13. Маја. Чтоже дјел ради монастирских В. в. изволисте писати, да сте В. в. претруждени и да много дјела дадоша, то је истинаја права, но отци Игумени неразумјејут, мњат бо ако би сие било како колач рјезати код свечара и испијати чаше у славу Божију и за покој душе; а незнају да се преко кољена преломити неможет, но доста труда ваља и времена докле се на крај изидет. И лађари квасе руке кад возе, а слава Богу да се довде дотерало, у напредак до нас будет кривица ако овако готово оставимо, зашчо двор свое дјелает а ми да плаћамо пак да примимо. А ја се задуживати овдје нити могу нити хошчу, ни смјеју, зашчо знам како се плаћа. А кад могу у миру бити, зашчо да ме повлаче за долг, а гдје и да нађем, ако би и под велики интерес; с калугериже кореспондирати како потреба и полза, кад отписати не хошчут. Но В. в. повељети изволите да новца пошљут, а ја како честниј человјек им хесап от всего до крајцаре предати буду. Само да ме Бог једин крат свободит от Беча и ове солицитацие, а далше како им драго нека чине.

Овај је Екстракт препис.

МЕ.

Писмо Синесијево фрушкогорским калуђерима.

Честњејшиј Отци Игумени и братие всјех фрушкогорских свјатих монастиреј о Господје мње љубезњејшиј.

"Времја уже паки посјетити вас с јединим писанием, и моју да реку обшчу нужду вам представити. Отнељеже бо с вами растахсја и на указ Јего Блаженства вашимже соизволением на сие дјело от правлен бих, се шестнадесјати мјесјац милости, состраданија и утјешанија поне јединим писанием от вас получити несподобихеја, но ниже на мое прешедшаго љета удостоихсја отвјета.

Вјем бо јако мислите да јест пекушчисја о сем, јест воистину отец благодјетелњејшиј, кои днем и ношчију печетсја и стараетсја, како мноју полученија пагети писани свидјетелствовати могут да ни

једина почта без писанија непропушчена (за коју ту височајшују отеческују милост во вјеки јего Блаженству благодарити должни јесми) однакож то самое недоволно, но потреба бјаше њекогда и вами о своеј нужди и потреби вопросити и новаја ашче каја прикључајушчајасја от гонителеј наших представити, и сами о чем би потреба била и вједалибисте за добро бити напоминали, зачто человјек веја подробну в памјати содержати неможет кто би он. бил развје и от иних подкрепљатисја.

Будиже обаче слава и благодарение всемилостивому Богу, что уже недалше от вас извјестија не требам, ибо дјело к доброму концу приведено.

И ашче би рекл кто, јако многовремене о сицевом дјелу потерјано, на душу своју согрјешил би, в правду видитеја много и јест, но да никаковија случаи, неудобства и во царствје нестроенија улучили, ми наше правице тражити, да реку скорјее бити невозможно било.

Примјер взјаше от Г. владике Плашчаго (Павла Ненадовића) кои 14 скоро мјесјацеј ради самаго јединаго воведенија во епархију, имјевши три конференцие, здје во солицитации, кое јешче от младих

љет навикл, пробавити мусил, пак најпосље крајцару папира достал.