Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

2 = Архив за историју српске православне карловачке митрополије

тацијиним, а подједно је као што рекосмо уводио у њега и изакулисне радње и говоре, који не уђоше у званичан дневник саборски.

И Сава је Текелија, као што рече у својој „Автобијографији“, „хотео овај сабор описати подробно, и сваки дан что се радило, но мени су владике рекле да ће се дневник дати штампати, дакле _ ће се знати све; тим ја преварен сушчи, нисам могао описати искао сам ја тај дневннк, кога је Павао. Регистратор (Марковић) као актуар водио от митрополита, но он ми га ние хотео дати, говорјашчи: да! да га даш „шчампати“, а ја реко: „баш зато“; еле добити га не мого“. („Летопис Матице Српске“ 1879. књ. 120.стр. 12./13.).

Непознати пак састављач не даде се преварити, него је водио тачно свој дијаријум, после кога нам је сада много што шта јасно, те се сада може и изрећи непристрастан суд о раду поменута сабора.

Да је дневник саборских седница водио поменути регистратор Павле Марковић као што рече Текелија у својој „Автобијографији“, то се наводи и у овоме дијаријуму.

Др. Теодор Мандић држећи, да се исти Марковићев дневник налази у Карловцима у народној Архиви, рече у својим „Успомене из нашег црквено-народног живота“ Ш. св. 1. део Н. Сад 1902. на стр. 64.: „Можда ће нашим честитим палеографима у Карловцима поћи за руком, да рад ова два сабора — 1769. и 1790. — помоћу списа, који се чувају у народној архиви „иза тмм заккента“, изваде и кад тад на свет историски изнесу“.

Из ових се речи Мандићевих види, да он није знао, да је Вукићевић још 1862./3., у „Летопису Матице Српске“ обелоданио записник темишварског сабора и то „званични записник“, који се налазио у народној Архиви у Карловцима.

Да ли се исти налази и данас у њој, не знамо — чули смо од једног господина нашег пријатеља, који је одлазио у Архиву, да се у њој не налази, и то ни он, него ни они осталих. старих сабора.

Биће свакако да је покојни Вукићевић добио из Архиве запи-

снике старих сабора — рукописе —, али их није повратио.

И ако је ово истина, онда је неопростиви грех, што се у своје време нису тражили од Вукићевића — који је тек пре неколико година умро — однети рукописи.

Можда још не би било касно потражити их од његових кћери, које су и данас живе, те ће знати где је Вукићевићева библијотека.

Пре него што приступимо изнашању реченог дијаријума, проговбрићемо у кратко предисторију истог темишварског сабора.

Аустријски цар и краљ угарски Јосиф П., умро је 9./20. Феб. 1790. Као краљ угарски, није поштовао земаљски устав, него је од Угарске направио чисту аустријску провинцију с немачким језиком.

Овај је поступак Јосифов веома раздражио мађарско племство, које је имало по угарском земаљском уставу велику моћ, и чинило му свакојаке сметње, тако, да је напослетку пред смрт своју 28. Јануара 1790. опозвао све своје неуставне наредбе и установе и повратио земаљски устав и законе који су постојали у време његова ступања на престо угарских краљева т. |. од 1780. године.

О овоме извести угарско Намесничко Веће и Митрополита

Мојсија Путника.