Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

__Архив за историју српске православне карловачке митрополије 87

оно что је више от резолуцие оглашене речени г. владика вам наложио да учините с нами, то вам говоримо да нечините, почто из тога хоће велико зло бити, а ако учините или учини се с нами, зло что се буде из тога родило, да Бог пита от онога душу кои учини, а ми смо јучер мемориал господину на пошти послали да се пречека до пришествиа његова са извршењем резолуцие, нашто им Ексарх одговори: да имају заповест Митрополитову послушати, и дајем вам — рече — уверење пред сведоцима овима да вам не ће бити ништа ако се покорите, а ако се не покорите, чинићу по заповести Митрополитовој.

На то му одговоре: „ни у једнога немојте дирати да зла не буде, није нас Митрополит сабљом заробио, дајте нам мира, своје сте узели, да живимо како нам Бог да“.

Од свештеника карловачких су ту били: поп Никола Николајев, поп Рацко, поп Веселин, поп Никола, поп Јован, поп Арсеније.

У истој протоколи, где се ово наводи — што је у патријарашкој библијотеци — наведен је и овај исказ Гаврила Јуареца општег народног секретара, који гласи:

„Дана 5. Окт. 1731. Припетивши се ја обште народни секретар у двору карловачкому, гди поп Никола Цигановић, поп Рацко, поп Веселин, поп Никола Грчић и поп Адам се находише, и рече поп Цигановић: „да све оно что се сад будне учинило то је јекзархе Петра дјело и тога никад не ће подлећи ако и сам Г. Митрополит не знаде что хоће чинити, нити пак таково дјело латовско може наметнути нама ако ли и како било, нити дамо того чинити.“

„И пак то да знаде се да једнога попа по правилу шест Епископа имаду судити и још за годину дана да се добро промотри како га имаду судити, за то и Г. Митрополит неможе свашта како он хоће учинити нити се дамо тако от нас учинити“.

Пре тога су пак 22. Септ. 1731. издали свештеници карловачки и карловачког протопопијата и 2 из земунског ову изјаву:

„Ми ниже именовати обште свјаштеници Протопопие Карловачке, љубовију братскоју подвезани, и клетвоју потврждени, да штогод будет наложитисе на нас бреме оное неудоб носимое, кое прошадшаго мјесјаца Јунија дан 28. љета текуштаго 1731. на заповјест Јего Преосвјашченства в Карловцје в дворе Архиепископском нам собраним, вси јединодушно и јединогласно саизволивше своеручно подписахомсе, на онија тогда указание нам пункти, кои у истину јесу нашему званију и чину противни, не отступајуште друг от друга будемо држати се и отговарати се како за протопопско пол исета (тала), тако за репорте, за ординацие и цедуле (биће протопопске, без којих се није могао нико венчати, што су постојале све до кр. рескрипта од 10. Авг. 1868.), и за другое што новое произноситсе, које доселе не било; и ако би било у напред љубо каковим ухиштрением, то јест прештением, љубо лестију некоју отргнут от друштва и будет поплзнути се, такови до имат казан от Бога ва скоре пријати. Ктому ако би за устрашение некое јединого от друштва отргнути, и арешти некој предати, поред тог будемо сви каштигу негову трпити, или коначно сви оставити своја служенија. Ктому нареждуемо,свјаштеника два от братии имено