Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

90 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Дакле, или нек се установи, и ако не у оној форми од 1731. а оно да се Архијереј при доласку месног свештенства на благослов упусти с њима у разговор о црквено-народним и месним приликама, или ако се мисли да сеи надаље онако и та дужност Архијерејска обавља, нек се укине одлажење на благослов.

Ово нам одлажење на благослов изгледа, као што се приповеда, да је једном једна генералица ишла у шетњу, те видећи на градском бедему лепу ружу, умоли супруга да постави сталну стражу код ње.

Наскоро генерал буде премештен, а стража и надаље остане, и тек после дуго и дуго година дошло се до правог узрока постављања страже на истом месту, и наравно да се укинула.

гране — -

МИТРОПОЛИТ СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ И ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ БАЧКИ ВЛАДИКА

први весници српске елободе.

У београдском „Делу“ 1899. у ХХГ. књизи у чланку „Аустрија, Карађорђе и Митрополит Стратимировић 1808.“ навели смо рад Стратимировићев од 1804.—1808. око српског устанка.

На стр. 40. реко смо: „Какве је назоре имао Стратимировић о српском устанку, то се најбоље види из његова позната „Нацрта васпостављења нове словено-српске државе“, што га је 1804. дакле у почетку самог устанка — преко руског проте Сомборског, духовника велике руске кнегиње Александре Павловне, супруге мађарског Палатина“) Јосифа, послао министру спољних послова у Русију, кнезу Адаму Чартариском.“

„Стратимировић је у њему предлагао да се „васпостави“ стара српска држава, а ако то не би ишло, макар да се Србија прогласи за васалну кнежевину, а за њеног владаоца је предлагао да се постави један руски или ако то не могло бити, макар и какав лутеранскипринц, али да његов последник мора примити православну веру“.

На истом смо месту навели — „како је мађарски историчар и " државник Венјамин Калај у својој „Историји Срба“ |. замерио и осудио Стратимировића, што је предлагао да се за кнеза нове српске државе постави један руски или протестантски принц, никако пак ка-

толички, чиме је управо смерао на искључење аустријске царске куће“.

На ту смо замерку Калајеву приметили „да је Стратимировић знао врло добро мишљење аустријског двора о православнима, и шта _ су православни у Аустрији и Угарској претрпели због своје вере.

И кад то стоји, не може му се замерити што је предпостављао једног протестантског принца католичком принцу. Да аустријски цареви нису били сувише велики католици, ревносни поборници ка-

толицизма, питање је, како би данас 1899. Балкан изгледао“.

Уз то смо у њему узели Стратимировића у одбрану и од прекора Калајева, који је рекао да се сазнало за поменути план Стратимировићев, да би му навукао на врат парницу због велеиздаје.

#) У „Делу“ је погрешно речено посланика.