Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије

|.

тога убеђења, да речени рескрипт дотично уређења обштина није у животу уродио оним плодом, који се је ишчекивао.

Узрок томе налази Сабор у томе, што су у Рескрипту. нека одређења нејасна; што има неких празднина; и на покон, што су нека опредељења и нецјелисходна.

Стога дакле нашао се је и побуђеним Сабор да у речи стојећу превишњу наредбу преради; теје по томе сматрајући као једну од најосетљивијих празднина у Рескрипту — правно средство призива –— одредио у прерађеној својој уредби; „у ком року и гди се призив предати може и има, а уједно и у колико призиви имају обуставне снаге, против којих решења нема места призиву (88. 8: 23. ал. 6. 29; ЗЛИ) али. 2.261 ал. 25 и 68)

Даље као битну промену у прерађеној уредби тој обележава Сабор ону, по којој је број скупштинара и одборника обаљен. Јер, дочим су по Рескрипту (8. 12.) сви скупштинари у месту, гди их бирача није више од 50.; овде их (8. 10.) има 16 на 1000 и мање душа; од 1000—2000. душа 20 на место 30; од преко 2000 – 4000. 30 на место 60; од преко 4000—6000. 40 на место 90; и преко 6000. 60 на место 120, и дочим се одборника број по рескрипту (5. 34 и 35.) од најмањих 8 осим пароха може умножити у местима од 500—1000 душа са 4, преко 1000—1500 са 8, преко 1500—2500 са 12, преко 2500 и преко 3500 са 16, овде се у прерађеној уредби (5. 53.) састоји број одборника из 6 чланова на 2000 душа; до 4000 из 9, а на преко од 4000 из 12 чланова, којих је кас и скупштинара мандат са три године (8. 3). и 55.), дочим се по Рескрипту (5. 19. и 38.) скупштина са одбором у току од 6 година честимице понављала.

На покон је важним сматрао Сабор, и то, што је 8. 20. Рескрипта, по ком је парох председником могао бити без сваке кандидације, тек само на прост позив скупштине, заменуо са 532. у прерађеној уредби коим се, не чинећи никакве разлике међу скупштинарима, наређује, да скупштинари председника из средине своје надполовичном већином гласова бирају. Сабор држи да је та одредба од прве не само по свештенство праведнија и правичнија, него да ће се у многим случајевима и по сам интерес црквених обштина, особито сеоских, користнијом и целисходнијом показати.

Услед таког, по сабору даног образложена прерађене те уредбе, пре свега је примјетити, да регулисање то призива није средство право, главно и такво, које би кадро било опалу побожност и морал у општинама подићи, видно опадање цркви и школа у сваком обзиру препречити, духу развратности и партаичности, клеветама, распрама, крађи, палежу, освети, уморству на пут стати.

Па и сами тако смањени број скупштинара и одборника неће

бити поуздано средство зато, да за закони, и најмање успјешнији

рад може пружити довољне и сигурне гаранције, а најмање зато, да ће их у скупштини и одбору бити на окупу свагда у опредељеном броју. Ово последње увиђа и сам Сабор, дочим 8. 41. ал. 2.

допушта држање скупштина и без броја узакоњеног за случај, да

у предходној не би било законог броја скупљених скупштинара. Па кад је томе тако, онда зашто да се број истакнути није обалио