Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

140 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

у прилог економији ићи, да су пијаце далекеи не јаке; да су к томе довози и извози због путева злочестих веома тешки и скупи, да су терети, и државни и обштински, по све велики; да издржавање. огромних зграда и цркви манастирски много кошта, кад се велим, све то, и том подобно, не узимајући овде у обзир и неродне године, и друге по економију убитачне случајеве, на мерило постави, односно кад се сви ти трошкови, односно губитци, у рачун узму са приходима, који могу утећи из преднаведени извора; онда свакојако одпасти мора оно чуђење у представци, да манастири не показију сувишка од чиста прихода преко године, у готову наравно; ал свакојако у марви, пићу и другим натуралним производима што им служи као капитал за радњу и. сваку наићи могућу оскудицу у идућој години.

Стара је пословица код економа: да ко ради тај и носи. И што две три добре године донесу, то једна неплодна и гладна однесе. Па тако је и код манастира тих.

Има истина и кућа, а те су: Бездин, С. Ђурађ и Месић у Банату; а Крушедол, Гргетек и можда Беочин у Срему, које би у добрим годинама могли нешто сувишка дати, и то само на рачун сваковрсних инвестиција, које су у економији по све нуждне, но које би се забацити морале због издавања сувишка, и тако би добра тих манастира у најбољем случају у једном те једном стању, дакле и доходку; ал остали свиколици манастири тога дати нису у стању, а да у току скорог времена не клону и не падну.

Све ово што је Синод слободан навести, темељи се на собственом искуству, ког су чланови Синода стекли и као многогодишњи настојатељи, и као не међу зидови манастирски, већ пјешке ходећи по манастири и тим добрима, и таква на самом лицу места свестрано и испитајући. о

Но за доказ предложеноме послужити може и тај факат, да ни један од 25 манастира, осим Бездина, Месића и Беочина не дадоше каква сувишка од чиста прихода преко године, па и ови за толико време учинише тако само у једној години, при свем том, што су од г. 1872. одпочели по манастири газдовати и надзирати људи, саборско повјерење уживајући, и што манастири имају и главног над-

зорника, о којима свима, — макар да се њиховим наопачким газдовањем и деморалазирањем манастирског свештенства по највише примјетљиво опадање манастира приписати даје — претпо-

ставити би се морало свакојако, да су више мање рацијонални економи; јер иначе не би их за таке по манастири и над манастирским добрама поставио био Сабор, односно саборски одбор, кои толико иде за рационалним газдовањем.

Рационално газдовање какво је то замислио саборски одбор односно Сабор, узето у обзир, ствар је, ја то признајем лепа, ал уједно и јако проблематична, па се оно и не да свуда са успјехом остварити. Рационално газговање иште не само сходну за то објекта и капитала многог; но и других крајње нуждних, јер битних за газдовање такво условија. Гди није једног ил другог од тих условија, тамо рационално газгдовање не може користи, но пропасти само тек донети, као што то толики јадни примјери јасно сведоче. А усло-