Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

160 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

(0 нмхја дканадесате, ихже и апостоли нарече (Лук. 6—13.)“, па зато им је он и говорио: „не књ мене изБрасте, но а3% изБраја касх (Јоан. 15, 16)“, види се да је он само њима дао заповест и власт учити све народе, свршивати за њи св. тајне и управљати верујуће к' спасењу (Мат. 28, 19. Лук. 22, 19. Мат. 18, 18.); — види се да је он ту власт апостолима тако предао, као што ју је сам од Бога Отца примио: „АДЕ СА МИ ВсАКА Кластк ——; шедше убо набчите всл Газмки, крестаце их ко има Оба и Оамна и се. Два (Мат. 28, 18. 10.); „коже посла МА Оца, и а8 посилао Ем, и се река, дД9Н8, и гла наХ: примите АДА ста, имже (п8стите грбуи Фпвстатса Има, и имже держите, ДЕОЖАТСА (бан 20: 217.22: 23.). Види се да је он непосредно к' тој дванајсторици одредио још седамдесет опредјелених ученика, које је на исто велико дјело послао (Лук 10. и даље); види се, да је он предавајући реченој дванајсторици своје небесно посланство желио, да оно пређе од њих непосредно на њихове прејемнике, и од ових да се чува, и то прелазећи од једних насљедника другима, у овом свету све до краја овога света, јер је он, рекавши „Апостолима: „Шедие кх ма вест, пропокћдите Фулје

кс твари“ — (Марк. 16. 15.) додао овоме: „И се аза са ками ОСМЋ_

КА КСА ДНИ до скончан кка (Мат. 28. 20.)“. Према томе дакле у лицу Апостола послао је он на исто дјело и обећао своје присуство и свим њиховим будућим наследницима, као што је у истом смислу сам он дао цркви не само „Апостолм, пророки и клагокфстники“, но и „пастмри и учитеи“, — (Ефес. 4. 11) види се најпосле да је он, снабдјевши тим начином своје апостоле божественом влашћу, с друге стране врло јасно и са страшним угрозама обвезао своје људе и будуће Христиане, да примају од св. Апостола науку и Тајне, и да се покоравају њиховом гласу: „Слбшаљи вас мене слушаетћ, и Фа ТАМИСА Каса, МЕНЕ МЕТА РСА, МЕТА ЛИСА - ЖЕ МЕНЕ, ОМЕТА ТА послакшагој ла (Лук. 10, 16,) Шедше ва апрћ кеса, пропоккдите СРле ксећ твари. Иже коб ИМЕТА И креститса СПАСЕНА БВДЕТА; 4 иже ненлетА ври, СЖДЕНА БУДЕТА (Марк. 16, 15. 16.)“, к овом још Мат. 10, 14. 18. 15—19).

Зато дакле и када се Спаситељ вознесао на небо, изкључиво по његовом упутству, П)ИЧТЕНА БАСТА КА единонадеса ТИМА апостолом на мЕсто отпадника Где Мата (Дан, 1, 26.), зато пак искључиво гласом самог духа светог опредјелени су Варнава и Савле: на д'Кало, на НЕЖЕ призваја нхх (Дан. 13, 2. и к' томе 9, 15.).

Све ово потврђује најсвечаније и радња св. Апостола.

Та радња је двојака: поје ;

На име св. Апостоли с једне стране непрекидно су се придржавали тога права и вршили су оне дужности, које је све само њима Спаситељ предао (Дјејан. 5, 42. 6, — 5. 1. Кор. 4,675 5; 9, 16.), необзирући се ни на какве препоне од стране непријатеља, који им хтедоше отети то божествено насљедије (Дјејан. 4, 19.; 5, 28—20.); даље распростирући св. Еванђелије и оснивајући на разним местима многе цркве, рукополагали су „на ксл цркви пре

скитери“ —, а где за нужно нађоше и „Епископи“ (Дјејан. 14, 23.; ·

20, 28.), тамо пак нарочито избраним особама предавали су они

као својим местозаступницима и наследницима помоћу таинственог рукополагања ону божествену власт, коју су они сами од Исуса

Христа добили, Тп зресје право и обвезу да уче христијане (1. Тим. |