Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије 167

Врло важну сведочбу овде пружа, и „Законик цара Стевана Душана“. — Законик тај наређујући да у својим стварма сама црква суди, дише дакле оним истим духом, којим и кормчаја књига. Но томе се није чудити, кад се помисли, да је и издаватељ овог законика цар Стеван Душан баш онај, који у једној Хрисовуљи, којом је под 1347. основао Лесковачку Епископију, целом свету на видику исповеда, да је он увек поступао „по закону светих божествених и врховних апостола, св. и богољубивих отаца и светих седам вселенских Сабора“, дакле једном речи, по канонима, које признаје прав. црква.

7.) На садашњу православну поместну аутокефалну цркву у краљевини Србији, која је канонично устројство задржала; јер истом управља изкључиво и свестрано — сходно „Закону о црквеним властима прав. вере“ од 30. Септем. 1862. Јерархија; и то

а.) Целокупном црквом управља Архиј. Синод у Београду у. смислу 8. 75. преднаведеног закона, где се каже: „Архијер. Синод јесте највиша црквена власт, установљена поради тога, да руководи црквом — свештенством“.

6.) Поједином Епархијом управља Епископ исте уз припомоћ конзисторије која се састоји из чланова епарх. клира; и

в.) Поједином парохијом, или појединим парохијама управља опет местни парохијски клир, уз припомоћ тако званих тутора.

А за тим

8.) На српску православну Митрополију Карловачку, односно на сва наређења партикуларног права њеног до године 1868.

Да је овопределна српска правосл. аутокефална црква од год. 1690. т. ј. од времена преселења патријарха Арсенија Чарнојевића па до г. 1868. имала тако устројство, које је сасвим на каноничним основима почивало, то посведочавају једногласно све предходеће норме од г. 1690. до 1868; а то су:

1. Такозване привилегије, које су издане приликом реченог преселења 1690. и посљедујућих година.

2. Ветопит Кезепршт Ресјагавопит Шупсо-паНотв од 16.,УП. ИО Е.

3. Зак чл УХХМИ. год. 1191.

4. Конзистор. Система од 5./4. 1782.

5. На последку од чести прев. рескр. од 10. Авг. 1868.

Зак. чл. ХХ. 1848. не узимам међу горње норме с тога, што исти усљед наступивших промена после његова донеска, по српску овострану прав. цркву није имао никакве практичне важности, и што су одредбе његове усљед донесеног 1Х. 1868. по цркву ту безпредметне постале.

Од тих норми, као најстарије долазе на оцену:

1.) Привилегије од 1690. и послед. година.

Кога познају и признају привилегије изкључиво за власт у цркви и за цркву 2

Познају и признају оне за власт такву само Јерархију односно Митрополите, Епископе и остали клир.

Привилегија од 20. Аугуста 1691. гласи: „Пестемштизв ш! јих!га опепјанз Ессјезјае ог. г1из Казсјапогит сопзуефи пет, ас погтат