Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

12 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

учинио у свом знаменитом протесту од'5. фебр. 1778. и то са следећим пуно значајним речима: Гле ега пеџетећ етсећпе, ђе ипзетег Ктсће ађег ЊЕзћег те семезвепе ме сће Сопавопа!-Каће одег Вејзитег (дег Сопз. Могате ипа Сопвз. Резсаје аизеепопипеп, једосћ мжејсће Бефеп Кбппеп) зоПеп рго Аишго аиз дет Плоесезеп ипа Етгхбазсћбћ сћеп АреПагопзсћеп Сопзјагопеп аизоезсМозвеп Бјеђеп.

Ове пунозначајне речи бише од успеха, јер у конзисторијалној Системи од 5. Апр. 1782. изостави државна власт горе наређена два световна члана из речених цркв. власти.

Излагањем овим мислим, да сам подпуно доказао, да и по веровању, и учењу, и по каноничним одредбама правосл. цркве, сва цркв. власт у јерархији почива и да ју је ова и у српској цркви, све до год. 1868. вршила, да је дакле једини легални носилац цркв. власти у прав. српској цркви Јерархија, репрезентована у Архиј. Синоду; — досљедно дакле, да је Арх. Синод највиша власт у српској прав. цркви, а не паства — верни — народ, — и да дакле аутономија правно није могла бити повраћена вернима, односно народу који је као такови нигда ни имао није, нити ју је имати и могао са погледом на предизложена; него цркви репрезентираној њеном началном влашћу — Јерархијом.

Не могу овога разлагања закључити, а да још не исправим ону блудњу која потиче одтуда, што овопредјелну српску цркву многи, а особито такозвана народна странка радо називају „Народном“ црквом, погрешно закључујући из тога назива, да је она зато „Народна“ — што по партикуларном праву њеном управа цркве припада народу, или што „народ“ треба бар да има удела у управи цркве.

Народном црквом назива са обична једна поместна црква унутар граница известне државе, дакле једног политичког народа, која је самостална, а од друге политичне стране цркве независна, дакле аутокефална, имајући своју властиту Јерархију.

У том смислу може се говорити о народној цркви руској, грчкој (у краљевини Грчкој), српској (у краљевини Србији) и т. д.

У другом ужем смислу, народна је црква и она, која осим горњих особина има још и ту, да су верни који јој принадлеже, изкључиво и претежном већином и чланови једног и истог генетичког народа. | |

Таке народне цркве јесу: србска и румунска правосл. црква у земљама круне св. Стевана. :

Али конституирање појединих поместних правосл. цркви, као „Народних“ т. ј. на један народу етнолошком погледу ограничених, неоснива се никако на каноничним одређењима (и ако се не може казати, да је овима противно), оно дакле није каноничан карактеристикон православне цркве.

Сљедбеници православне вере у једној и истој држави, ако и припадају разним народима (у етнолошком смислу) не морају зато имати одељену црквену управу. Тако н. пр. правосл. Романи у земљи Угарској стојаху дуго време под црквеном управом карловачке Митрополије (све до год. 1864.).

Пошто су правосл. Срби прешли у ове земље као политична

и црквена целина, и пошто је та целина привилегије за се задо-