Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 263

првеје вам ва ум представљају прошадшаго времена пастирское вам от нас припосланое вам саборно рукописание да будете обдржавати са васаким усрдием“, — може се на горње питање одговорити, да јесу“).

У томе нас укрепљује и то, што је Ненадовић почео да служи под Мојсијем, а по том под Вићентијем Јовановићем, код којих је могао видети како су они упућивали посланице на свештенство и народ, те поставши и сам митрополитом, упућивао је годишње у три маха своје посланице, и то пред Божић, ускршњи пост и сам Ускрс.

Ако је ко нашао на сличне посланице пре Ненадовића, добро би учинио да нам их пошље на увид, или да их у ком другом листу обелодани.

Ми смо до данас наишли на ове Ненадовићеве посланице пред почетак великог поста:

[. 25 Јануара 1757. упутио је Ненадовић из Карловаца посла-

ницу на свештенство и народ у Архидијецези у којој је говорио о

, .

значају установљења поста, о користи кајања и исповедања својих

"грехова, и посаветовао како треба да живе и од чека да се" ту-

вају и клоне.

#) Покојни Светислав Вуловић у књижици „О књижевном раду св. Саве,“ Београд 1895. на 5. стр. рече: „ — Колико је старих српских писмених и књижевних споменика за свагда пропало — па зар не може бити међу њима и које дело Савино Где су архијерејске по-

_ сланице његове, које је јамачно и он писао као и доцнији архиепископи 2“

Како се код овдешње богословије овамо од 1896./7. г. завео обичај, да се богословима задају равне теме, била би лепа тема: да се изнађу шакве посланице.

Свакако би корисније било задавати ђацима теме из наше историје и живота, него н. пр. „Значај и вредност списа Викентија Лиринског Соттопногпишт ргтшт; Босије као проповедник; утицај схоластике на проповед у западној цркви; ораторско вештачки тип у руској цркви; Амвросије милански и тип проповеди му; утецај схоластике и мистика на руско проповедништво и т. д.

Задавањем оваких тема, ђак пропусти доста времена тражећи грађу за тему, а често је не може ни наћи овде, од које не ма нико, а најмање српска наука какве користи, а по где који се научи и швиндловању продавајући туђу робу под своју, јер тек не може професор све знати одакле је шта узето, те и у животу тера тај занат, док га не ухвате и не осрамоте. “

Ми држимо да би боље и корисније било упућивати ђаке на прикупљање наше исторично-црквене грађе и, у томе их извеџбавати да кад ступе у живот, знају вредност старина, а подједно би тиме олакшали и труд своим професорима.

Н. пр. како би била благодарна тема да изнађу по листовима где је у ком изишла која проповед, где је наведен животопис знатнијих свештеника, калуђера и јерарха, историјско-црквени чланци и т. п.

Е, али пошто ми уживамо у томе, да и себе и друге обмањујемо, тако мислимо обманути свет и тиме, кад види, какве се теме богословима задају, а не ће да се види и призна, да сваким даном све слабији свештенички кандидати из богословије излазе.

Крајње је време, да се томе изнађе и узрока, јер овамо је натоварен на ђаке толики материјал, да га је тешко смоћи и добром ђаку, а кад тамо, ми мало добијамо као што треба спремних свештеника у сваком погледу, а још мање књижевника.

Пређашњих је година био много већи број књижевника него овамо од како је Семинар.

Негде запиње а где, дужносш је меродавних да шо изнађу.

Зло је ту, ал не треба жмурити, него треба за раније тражити му и лека.

Крајње је време да се учини преображај и то радикалан преображај у богословији јер шта ми имамо отуда, што се у богословији уче толики предмети, и то све на стотину табака, кад ми добијамо неспремне за живош и цркву свешшенике!

У богословији се учи у великом обиму и оно, од чега не ће имати нико користи н. пр. јеврејски, који језик и добар ђак после 1—2 године не зна ни да чита, а камо ли да разуме и преводи с јеврејског.