Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 275

Е, ЈЕСМО ЦИНЦАРИ!

Познато је, да саразмерно нашем броју душа — бар овде у Аустро-Угарској — ни један други народ не ма толико штипендија, као што их има наш народ.

Да је то знак нашег пропадања и непоимања народне свести; то је јасно!

Код нас остављају штипендије већином они, који не мају од срца порода, међу којима је било и такових, који нису баш најчаснијим путем дошли до блага ког су по смрти својој наменули на штипендије, да им се име слави и уздигне бар после смрти, кад им се неком за живота проклињало.

Други народи не раде тако, него онај, који не ма од срца порода, усини код свога сродника и остави га за свога наследника.

Код нас напротив бива, да неко има ваљане сиромашне блиске сроднике, којима ће остави неку мраку, а остало „завештава“ на штипендије, те је многи тим „завештањем“ дошао бар по смрти не он, него слика му — у коло првих наших родољуба.

Радосна је у неколико појава, да су у последње време такви почели завештавати своје имање и „Привреднику“, који је себи ставио за главну циљ, да добру сиромашну децу даје на трговину и занате, што је свакако корисније него остављати штипендије и за правнике и докторе. |

Па кад је већ код нас све до скора владала манија да се на штипендије оставља, да се онда бар помишљало и на животне прилике које се мењају, и већ одавна сваким даном све веће и веће бивају, па да се у опоруци рекло: за сад наређујем по толику и толику штипендију на питомца, а временом се има одредити према приликама; него и данас има штипендија с 400 Кр. — 600 Кр.!

Кад се узме да штипендију може — бар треба — добити само онај добар ђак чији су родитељи сиромашни — какви смо ми, није чудо што се код нас и поред тога даје штипендија и синовима 60гатих родитеља и доста средњим ђацима —; није ли брука и срамота да се мора сиромашни ђак с 400 или 600 кр. издржавати у Пешти, Загребу или Бечу или Прагу, кад се с том свотом не може данас ђак издржавати ни у Карловцима или Н. Саду!

С тога би крајње време било, да више ни Патријарх-Митрополит, ни Матица а ни Саборски Одбор — управа фондова — не примају на руковање штипендијске закладе, ако није бар 1000 Кр. остављено на једног питомца.

Код досадашних пак штипендијских заклада, где је мање од 1000: Кр. остављено на једног штипендисту, требало би својим путем израдиги, да мање буде штипендиста, односно да заклада расте док не доспе на своту, да се од камате може бар једном штипендисти издавати годишње 1000 Кр.

__Овако се са штипендијама од 400 и 600 Кр. само упропашћују млади Срби. Код нас се ово последње време покренуло питање о народним штипендијама и, какви смо ми, а и они који су га покренули и узели у своје руке да га реше, тешко ће га они решити онако, како би га требало решити.