Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

276 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Ми смо Срби чудан народ и чудни „свеци“, почнемо час ово, час оно, а не изведемо скоро ништа и не одржимо уведено. Код нас има људи, који држе да су створени за реформаторе, и ако досад ни једну установу не изведоше односно заведену не одржаше.

Код нас је Србаља — наших народних усрећитеља (реформатора) та манија, што ми хоћемо да будемо оригинални, а не ћемо да се угледамо на друге паметне народе, те да од њих узмемо што је паметно.

Колико смо могли дознати, Пољаци су у погледу штипендија

најмудрије одредбе створили; с тога би требало њихово уређење у том погледу проучити и, што је за наше прилике усвојити. Штипендијско је питање такво питање, да о њему треба добро

промозгати и, наша Матица и Саборски Одбор — као тела, која

с многим штипендијским закладама рукују — требало би да изаберу један заједнички одбор да добро проучи то питање, јер овако како. је данас, не би требало да остане и надаље.

Данас није нашем народу потреба да он новцем намењеним на штипендије спрема адвокате и докторе, јер је у много случајева доказано, да су се баш народне штипендисте у животу најмање показали као народни пријатељи, и да најсиромашнији ђаци у животу најлуксуриознији живот проводе, и ретко ко од њих да потпомаже добре сиромашне ђаке.

"Ко хоће да буде велик господин и лепо да живи, нека се својим новцем спрема за уносне положаје.

Нама требају ваљани свештеници, професори, учитељи не само за школску обуку, него и за разне струке, који би могли отворити потребне економске и привредне школе. "

Ми овамо од 1869. нисмо били у стању створити и отворити ни једну једину: било трговачко, било занатлиско, било економску школу, било виноградарску, те није ни чудо што не мамо довољно спремних трговаца, ни економа, ни занатлија а ни ратара...

А да је било увиђавности, родољубља и памети, све смо ми те школе давно и давно могли имати.

Но што је досад пропуштено, треба сада да се учини.

Није код нас тек овамо од Стратимировића, Сервијскаго и Та келије уведено да се добри српски ђаци потпором српских родољубе школују.

Колико смо до сада могли наићи, још је митрополит Мо,сије Петровић 1728. послао у Ђур Јована Чарнојевића да се тамо његовом помоћу учи.

Митрополит Павле Ненадовић, и владике Висаријон Павловић, Дијонисије Новаковић и Арсеније Теофановић школовали су у Хали Симеона Чарнојевића.

Митрополит Јован Ђорђевић школовао је у Липском Мојсија и Димитрија Рашковића.

Уз остале митрополите и владике, који су сви мање више имали своје питомце, и то не којекакве ђаке, него ђачка светила, навешћемо једно занимљиво писмо Стевана Вујановског, познатог управитеља српских школа, што га је писао своме добротвору митрополиту Вићентију Јовановићу — Видаку.