Архив УНС — Култура
java komercijainim pločama. Kada sam to, godinu dana kasnije u Beogradu, rekao Frediju Habardu, on se prilično naijutio. Rekao mi je, gotovo doslovce, ovo; ~Kaži ti Vudiju Sou da možemo da se sretnemo bilo gde. Neka on odabere vreme i mesto. Pokazaću mu ko je gazda i ko bolje svira.“ Naravno, to se zaboraviio i Habard i Vudl su snimili zajedno dva aibuma za Blue Note, Double Take i Eternal Triangle. Kako je to izgledalo? HABARD: Vudi je, pred kraj života, najzad počeo da stvara sopstveni stil, jer je dugo zvučao kao ja. Mnogi su pisali i govorili o tome da on zvuči kao Fredi Habard. Zato smo napravili te dve ploče, da pokažemo kako je on postao samosvojan solista, s prepoznatljivim tonom i stilom. Znate, to večito takmičenje mnogi ne mogu da podnesu, izgube se. Kad sam ja došao u Njujork, tu su biii Donald Bird, Li Morgan, Bil Hardman, Buker Litl i drugi. Novinari su staino pisali o tome ko šta može da odsvira, ko je od koga bolji, i da u intervjuima to potenciraju. Mnogi muzičari su se zbog toga odaii drogi i izgubili vezu s onim što su stvarno želeli da rade. Ja sam imao sreće da se ukrcam na kraj tog zaista kreativnog perioda u istoriji džeza. BIN su tu Koltren, Bleki sa Mesendžerima, Horas Silver sa svojim gruparna, Maligen i još mnogi odlični muzičari. Bilo je mnogo vise dobrih individualaca nego danas. Svi su bili originalni, a to je najvažnije. Danas svi isto zvuče, ako ste primetiii. JAZZ: Šta je sa Tomom Hareiom (Tom Harrell). Svirali ste s njim u Beogradu u js sen 1988?
HABARD: (kroz smeh): To mi se vise nikad neće dogoditi. Došao sam na koncert umoran od puta i počeo da se pravim važan. Mali je dugo čekao da se sretnemo i bio je spreman. ~Pojeo“ me je. Ne znam šta mi je to trebaio, ali siguran sam da takvu grešku više nikad neću ponoviti. On je, inače, vrlo dobar trubač. Sećam se jedne svirke sa Dizijem, dok sam još bio vrlo mlad. Došao sam na scenu i dobro mi je krenulo. Posle prvog aplauza, počeo sam da se šepurim i izvodim razne finese na trubi. JAZZ; I, onda je Izašao Dizi I , s pojeo“ vas? HABARD: Ne. Rustic me je da to veče budem zvezda, iako je i on svirao. Siedeće večeri je došao vise nego spreman, pokazao sve svoje trikove sa trubom i skoro me je rasplakao. Osećao sam se kao nevaijao klinac, koga učitelj'kažnjava. Pitao sam ga, gotovo plačnim glasom: „Dizi, zašto si mi to uradio?" Odgovorio mi je: „Mali, ako hoćeš da se šepuriš, idi u drugi klub. Kod mene je važna muzika, a ne ono što ti možeš da odsviraš na trubi.“ Trebaio je da se setim te Sekcije one večeri u Beogradu. AH, šta ćete, čovek se uči dok je živ. Moram priznati da me je prijatno iznenadiia Habardova samokritičnost jer, posle onog što je pokazao na sceni OKC-a u Zagrebu, zaista nema potrebe da obraća pažnju na bilo čije mišljenje. On je sjajan muzičar, koji spada u sam vrh svetske džez scene i bilo bi lepo da imamo prilike da ga češće vidimo i slušamo na našim džez podijumima.
RASA PETROV! Ć Davor Hrvoj
FILMOGRAFIJA
1. Muzika komponovana za film: 1957 SAIT-ON JAMAIS?/No Sun in Venice, Italija, Francuska, režija: Roger Vadim; 90 minuta 1959 ODDS AGAINST TOMORROW, SAD, režija; Robert Wise; 96 minuta 1962 UNA STORIA MILANESE/A Milanese Story, Italija, režija; Eriprando Visconti 93 minuta 1975 CITIES FOR PEOPLE, SAD 49 minuta dokumentarni film 2. Već komponovana muzika korišćena za film: 1958 THE SUBJECT IS JAZZ, SAD, režija: Lynwood King, TV serija (13 epizoda po 30 minuta) 1961 SMALL BAND JAZZ, SAD, režiia; Robert Henryson 9 minuta dokumentarni film 1966 DANCE: ECHOES OF JAZZ, SAD 30 minuta, dokumentarni TV film 1971 LITTLE MURDERS, SAD, režija: Alan Arkin; 108 minuta (muziku izvodi Modern Jazz Quartet) 1978 SPACEBORNE, SAD, režija: Philip Dauber 17 minuta dokumentarni film 1979 BABYLON PINK, SAD, r: Henri Pickard; 85 minuta 3. Pojava Džona Luisa i njegovo sviranje u filmu: 1947 JIVIN’ IN BE-BOP, SAD, režija: Leonard Anderson; 60 minuta dokumentarni film 1964 THE MODERN JAZZ QUARTET, SAD, 28 minuta dokumentarni film 1973 MONTEREY JAZZ, SAD, režija: Norman Abbott 81 minut dokumentarni film
Dva umetnička oblika izražavanja koja su obeležila XX vek jesu, bez i malo sumnje, film i džez. Nastala skoro istovremeno, krajem prošlog veka, obata oblika prošla su kroz niz različitih i zanimljivih faza u svom razvoju pre nego što su prihvaćeni kao izrazi umetničkog izražavanja. Posle mnogo prolivenog znoja i još više uloženog truda i vremena izborili su status umetnosti, ravnopravno se rangirajući uz krgiževnost, slikarstvo, vajarstvo, ozbiljnu muziku, pozorište, balet i druge oblike stvaralaštva koji se smatraju umetničkim. Već na prvoj javnoj filmskoj projekciji, koju su braća Ogist i Luj Limijer organizovali 28. decembra 1895. u Indijskom salonu u Gran Kafeu na Buievaru Kapusin u Parizu, svi prikazani filmovi imali su »živu" klavirsku pratnju. Ta muzika je imala vise za ciij da nadjača i zabašuri buku projektora sa koga je vršena projekcija i koji se nalazio u istoj prostoriji gde su bili gledaoci, nego da pomogne raspoioženju i dramatičnosti filmske priče. Jedan od glavnih razloga uvodenja ..žive" muzike u filmsku umetnost bila je, dakie, buka preglasnih projektora. S kino kabina sa tom se već uveiiko odomaćenom praksom nije prestalo, već su kina sa skromnim mogućnostima imala kla-
Boban Aranđelović
DŽEZ NA FILMU
viristu ili orguljaša koji je muzički pratio radnju filma, boljestojed bioskopi imali su male sastave koji su svirali takođe »uživo", a najluksuzniji bioskopi su imali velike orkestre koji su često svirali specijalno komponovanu partituru za, uglavnom, velike filmske projekte i tadašnje hitove. Kao što se vidi, film nikada nije bio NEM, čak ni u periodu nemog filma. Ta muzika za nemi film varirala je od improvizacija pijanista, preko sramotne parafraze ili direktne pozajmice već postojećeg fonda, uglavnom klasične muzike, do posebno komponovane muzike u kojoj su bill i pojedini zvučni efekti. Prve džez-improvizacije ili parafraziranja poznatih džez-kompozicija uveli su na film nemački avangardni režiseri, poreklom likovni umetnici iz -ludih dvadesetih" godina. Njihovom »likovnom pristupu" filmu savršeno je odgovarao improvizatorski stil džeza koji su oni na zaista zadivljujuće inventivan i još uvek moderan način utkali u svoja mala i skromna (po dužini) filmska ostvarenja. Pre svih treba pomenuti Oskara Fišingera, Hansa Rihtera i Valtera Rutmana, može se slobodno reći pionire u pokušaju spajanja ove dve vrste umetnosti još ranih dvadesetih godina. 1 danasti pomalo naivni filmovi plene svojom jedhostavnošću i duhovitom vizuelnom ilustracijom odabrane džez-muzike koja je poslužila kao polazna tačka za film ili ga dopunila svojom muzičkom podiogom sve zavisi kako se gledaju ti divni i zanimljivi filmovi. Još pre zvanične promocije zvuka na fiirnu 1929, kada zapodiie era zvučnog filma, odnosno kada su sinhronizovani govorni filmovi zabeležili
komercijalni uspeh, bilo je pokušaja da se realizuje ZVUČNI film. Nemački sinhroskop, Edisonov kinetofon i Li DeForestov fonofilm su najznačajniji i najpoznatiji od tih prvih neuspelih eksperimenata sa zvukom na filmu. Tek 1926. pozitivna reakcija gledalaca na jedan nemi film kome je pridodata sinhronizovana muzička podloga i uspeh brojnih kratkih filmova o pevačima i violinistima ohrabrila je odgovorne ljude u producentskoj kud -Warner Brothers" da investiraju u novi izum za sniтаф zvuka i da finansiraju snimanje Pevača džeza, prvog zvučnog filma, kojijedoživeo premijeru 1927. Mada je snimljen kao nemi film kome je pridodata muzika i koji ima samo završne sekvence zvučne, zbog velike popularnosti Ala Džolsona i odlične reklame, taj film je postigao ogroman uspeh i odredio dalju sudbinu sedme umetnosti. Tek je naredne godine, 1928. prikazan prvi zaista 100% zvučni film, Svetla Njujorka, koji je naterao brojne bioskope da uvedu zvučne projekcije. Uvodenjem zvuka na film džez postaje jedan od elemenata u brojnim holivudskim filmovima tridesetih godina i to uglavnom unajmljivanjem poznatih muzičara za pojedine numere u muzičkim filmovima i mjuziklima, ili ekranizacijom biografija pojedinih velikana džeza. U prvu grupu spadaju filmovi kao što su Holivudski hotel'lh astupao kvartet Benija GudmenajLepotica izdevedesetih godina i kućica na nebu /nastupao orkestar Djuka Elingtoha/, Kralj burleske i olujno doba /nastupao Fets Voier/ i Serenada u dolini sunca \ žene orkestra /nastupao orkestar
Glena Milera/, dok je najboiji pretstavnik druge grupe film Mladić sa trubom, doduše iz četrdesetih godina, u stvari fikcionalna biografija o trubaču Biksu Bajderbeku. Kao što se vidi, fiimovima je muzika bila stalno neophodna, u početku neme epohe iz dva razloga: prvo, da üblaži ili nadjača buku kinoprojektora i drugo, da prebrodi odsustvo govorne reči. Kako bi se projekcija nemih filmova što uspešnije odvijala, postojali su pisani notni zapisi koji su išli uz svaki film. Te zapise je izmislio Maks Vinkler, činovnik u jednoj muzičkoj izdavačkoj firmi u Njujorku, kako bi pijanistima ili orguljašima koji su ..pratili" film muzikom dao uputstva kako da sviraju, odnosno obraćao im je pažnju gde treba svirati sporo i tiho, gde brzo i glasnije i, što je bilo najvažnije, napominjao je u tim notnim zapisima koju muziku treba da sviraju; repertoar je uglavnom bio neiscrpan fond klasične muzike. Tada je prvi put, idejom spretnog i dalekovidog Vinklera, upisivana i napomena za vreme trajanja pojedine muzičke numere ili dela numere, recimo, u brzom ritmu. On je čak načinio i katalog sa svim kompozicijama pogodnim za sviranje tokom filmske projekcije, koje je podelio u kategorije: akciona muzika, crkvena muzika, tužna, tajanstvena, muzika prikiadna za potere, napetost i strah, itd. Takode je podelio muziku i po filmskim žanrovima: vestern, slepstik, ijubavni film, putopisni film, fiimski žurnali.
NASTAVUA SE ; ' •
7