Архив УНС — Листови основних школа

књига и ја

Ушла сам у свет књига још кад сам научила слова. Имала сам тада свега пет година. Нарвно књиге, које см тада читала биле су лепе сликовнице са прекрасним илустрацијама. Биле су то књиге: ~Црвенкапа”, „Снежана и седам патуљака”, „Пинокио”, ,;Палчић”, „Коза и седам јарића”, ,;Пепељуга” итд. Сваког месеца родитељи су ми куповали по једну књигу, коју сам ја са интересовањем и заносом полако, застајкујући иза сваког слова читала. Касније сам пошла у школу и научила сам добро да читам. И поред тога што су ми родитељи као и обично куповали књиге, ја сам посећивала школску библиотеку и

узимала из ње књиге којих је било доста и које нисам ни сад успела да прочитам. Биле су то озбиљније књиге које су говориле о истинитим доживљајима, а не бајке са лепим сликовницама. Поред играња највише волим да читам. Кад узмем неку књигу већ према наслову одредим у мислима садржину књиге. Данашња омладина има доста услова за читање књиха, и треба их искористити, јер не служи пословица „Књига је човеку најбољи друг” само да се прочита него да се схвати прави смисао те пословице. Аритоновић Снежана, Уз

мој вољени град

0 Београде, ти бели лабуде на ушћу двеју река, да ли знаш како си дубоко усађен у наша срца > Део си нас и више те ниво не може ишчупати из наших бића, која с л»убавл,у и жаром горе за тебе. Гледам те кад сунце залази. Хиљаде пурпурних искрица сијају на твоме руху. Оно је саткано од од нас м од вештих прстију природе, која се свија око твојих ноту. О, Београде, сваким даном те посматрам и ти све више растеш бацајући блиставе, сјајне зраке око себе. Уздигни се Београде међу толике звезде! Засијај и ти граде слободе, О, слободо, не дозволи да црни облак прекрије наш град. Он се мора уздићи до плавог неба и засијати светлошћу најлепше звезде. У теби има нешто што немају друти градови. И онај уморни путник који први пут дође да те види, зажели да остане ту, да живи са нама и да изграђује тебе. У твојим прстима крије се магична моћ. Ти си господар свију нас. Знаш, колико те волимо! Буђење дана је упућено теби, наши мирни снови упућени су теби граде лепоте и мира. Ноћ се спушта и своје модре груди прислања на тебе. Храбри ратниче Балкана, да ли си свестан своје чари и лепоте? У твојим очима се огледа модро плаветнило пролећне ноћи. Месец блиста у њима као бисер. Теби је хладно и ти се увијаш у плашт, али у твојој души увек је топло. У твојој души има места за цео мирољубиви свет. У теби се греју сва наша срца, Слободом древни граде, буди горд и дигни заставу, слободе, хуманости, мира на свој стег

да твојим булеварима увек царује песма, мир и слобода. ти си симбол слободе, братства и једин|ггва, ти си бисер драге отаџбине. Невена Чобановић, УП 2

невреме

Био је јесењи дан, суморан и тужан. Црни, оловни облаци прекрили су небо. Чинило ми се да су они лаки као пена, као дим, а ипак су ме притискивали. Долазlило их је све више иако је изгледало да на небу нема више ни трунке слободног места. Они су ипак налазили пукотине, гурали се, очајно борили. У једном тренутку учинило ми се да ће све то прснути, распламсати се, да ће поново засијати сунце, Али не! Облаци су се и даље борили. Ветар је беснео. Налетао је на беспомоћно дрвеће, а оно с сагибало до земље, као да је молило за милост. Али ветар није знао за милост. Он је настављао још жешће да напада. Онда је почела киша. Не задуго. Уместо ње пао је град. Бубњао је по прозорима, разбијао их, водио очајну борбу са дрвећем које је налазило само 1 мало снаге да се одупре. Зато је исказивао свој бес на трави и људима који су се нашли на улици, једноставно нападао је на свакога ко би се затекао на улици или отвореном прозору. Али ни град није дуго трајао. Нестао 1е и он као да га није ни било, само је још киша помало ромињала, Ускоро се смркло. Све је утонуло у дубок сан. Сутрадан је освакуо сив и тужан дан, али ипак лепши и свежији од оног јучерашњег. Миховиловић Гордана, Ух