Архив УНС — Листови основних школа

Рат, авиони, тенкови и бомбе руше и пале све пред собом, гасе живот и жеље, радости и надања. Југославија је овупираиа окрутне фашистичке звери уништавају њене лепоте и богаства, убијају људе и рањавају јој срце. Али ипак она се не предаје. Из њених рањених груди милиони светлећих искрица излетају и губе се у тмини рата позивајући у борбу за слободу и њену румено рађање. А њен зов одјекује далеко до Словеније, Србије, Хрватске.. Сељак оставља своје њиве и плуг, радник фабрике и сви братски одлазе у борбу. А њихове жеље су исте; да се осло боде, да на њиховим пољима цветају црвени макови. И за то се они боре храбро и одлучно, не жале себе и своје животе за милионе других, Они знају да ће свако њихово рањено срце букнути пламеном и још већим жаром за слободом. А проливена крв на пајаће је да буде још руменија и још светлија. V зато су јуришалн на непријатеља као разљућени лавови пркосили му и падали су песмом на уснама. Њиховој храбрости није било краја, јер је у срцима свих њих горело шест пламеиих буктиња братства и јединства. Жуљевите руке бора ца још више су стезале пушку као да су у њој тражили cnac и испуњење својих жеља. И тада су гађали још прецизније, уништавали непријатеља у све већем броју. За њих није било препрека, ни када су no цичи зими прелазили преко Игмана и када су им фашисти стрељали стотине Нрагујевачких потомка. Можда су баш због тога успели и истрајали до слободе. Непријатељ је тада био само кап таме у мору светлости. И они су се борили док је и последња застава са кукастим крстом изгорела у пламену слобо де. А онда је дошла победа. Румено свитање слободе жељно је чекала цела Југославија Зраци сунца бљештави и топли купали су пурпурне градове миловали својим златним рукама крвљу напајану земљу и безброј гробова наших хероја и родољуба. НИШАВИЋ БИЉАНА, VIII4 основна школа »Ратко Павловић - Ћићко «

Кад топли сунчеви зраци милују широка зелена поља са вредним својим косцима, ја Кожем то je слооода. Слооида jo слободно Југро у нашим срцима и очима, слобода сми иами I.уни живота и љуоав*.. ове су наше песме ианисоНе са пуно светлости и cja/a у речима, све су наше приче сачк њене из светлих тонова ноји превиру између слоса, јер ми смо млади људи, испуњени само лепим и племенитим ш.о посгоји у човеку. Ми смо срећна деца овога света, јер je над нашим небом мир и у нашим срцима спокојство. НемоЖомо и несмемо да заборавимо оне људе, xepoje, носиоце наше револуције ноји су оставили свој живот у некој од жилица великих стабала крај нас, који су имали у себи толико много љубави према животу да су били спремни да умирући за светлије дане, пре Hdcy ту енергију љубави за сј.оосдом и животом преко хумки свајих имена на њима. Несмемо да заооравимо људе у којлма је куцапо срце првог патриоте, људе чије је читаво биће ксгиксхи дисало за свој народ, за домовину; те најснупоцени е украсе лепоте ноји су саојом крвљу плаћали туђа кедела и гасили туђу жеђ, несаломљиву снагу у људима који су голим рукама јуришали на бајонете; иснакали пред тен hobs; бацали бомбе на буннере. Миоци су желели да нашу земљу виде у оковима, под ропском стегом. Непријатељи су хтели да људи моје домови ие буду пакорени пси који ће на сваки миг господарев дотрчати. Наше су rope, долине, реке, људи патили трпели стра шне муке, али ништа ниједног тренутка није говорило да не T0 огромна храброст и љубав за слободом, за животом нестати и да ће се пламен родољу бља можда угасити. И Татко је међу њима, међу онима чији ликови служе као светли примери како треба градити своју личност, поштовати слободу, љубав и живот, водити се за праведним циљевима у животу; међу онима који нису мргви који су неуништиви. Татко је један од многих који је спремно и свесно оставио свој живот не само зато да 6и друга покољења његоао име спомињала као најлепше речи, већ стога што је човек у тренутку када је између живота и насилне смрти, нешто много узвишеније од човека, ано се граница живота пређе и дође до смрти, због узвишеног и светлог циља канав је била слобода сваког човека. Драгана Јелић, Vlil 5

И знао је тај осмех, знала је та песма да ће једног дана, уместо глади, уместо суза, бур нога рата, да ће једног дана блеснути рафал светлости дуге и сунце срца, с њима слобода и живот лепши, топло и благо живљење. Ирв сте своју са земљом по мешали, због ње вас је мајка родила, о последње сузе мајчине, ваша врв сада је наша слобода. Преко ножа, храбро напред, у јуриш! Ви сте знали умирати, да, слободи, путе отво рите. А преко ваших, још младих година, прошла је срећа, љубави, у, једном трену, цео прошли и будући живот. Великом смрћу, постали сте старији, зрелија постали сте велики људи. Људи ствараоци живота: ваш крв је роса слободе. Били сте и остали мост преко узбуркане реке, која из вас тече и у вас се слива. Умрли сте, склопили очи да бисте их у златније сутра отворили. Устали сте, а њих је страх! Словена се боје. Ви устајте да градите живот, нови, живети вам се хоће. сада сте у гробу. Славимо вам гробове и пишемо имена јер: Ти гробови нису раке већ колевке нових снага ВЕСНА ЦВЕТКОВНЋ, VIII основна школа »Вожд Нарађорђе«, Ниш

4

ПОЛ Е Т

11. новембар 1975.